Акценат
Акценат речи је нарочито истицање јачине и висине једног слога у речи.
Акценатски систем стандардног српског језика чине четири акцента (краткосилазни, дугосилазни, краткоузлазни и дугоузлазни) и послеакценатска дужина.
Разликују се квалитет (тонска линија – узлазни и силазни), квантитет (дужина трајања – кратки и дуги) и интензитет (јачину).
Основна правила акцентовања речи у српском књижевном језику су следећа:
1) на једносложним речима могу стајати само силазни акценти: зуб, лист, брат, врт;
2) на првом слогу вишесложних речи могу стајати сва четири акцента: сунце, месец, сељак, радити;
3) на унутрашњем слогу вишесложних речи могу стајати само узлазни акценти: развеселити, капетан, тетива, генерација;
4) на последњем слогу никада не може стајати акценат.
Приликом одређивања акцента утврдити најпре: 1) број слогова у речи, 2) место акцента, 3)дужину акцента (да ли је акценат дуг или кратак), 4)тонску линију (да ли је акценат силазне или узлазне интонације).
Послеакценатска дужина у стандардном језику може стајати само на слоговима иза акцентованог слога. Она се обавезно јавља у следећим случајевима:
1) у генитиву и инструменталу једнине именица које се завршавају на -а (жене, воде, руке; женом, водом, руком, слугом);
2) у генитиву множине имају дуга два крајња вокала ако је облик на -а (ученик - ученика, купина - купина); ако су у питању именице које у овом падежу имају само два слога, онда се мења природа акцента ако је претходно био кратак (пас - паса, жена - жена, кућа - кућа);
3) код придева неодређеног вида у вокативу и инструменталу мушког и средњег рода (зелен - зелени, зеленим); у свим падежима једнине женског рода сем акуѕатива и номинатива (зелена, зелене, зеленој, зелену, зелена, зеленом, зеленој); у множини свих родова у свим падежима осим у номинативу и акузативу (зеленима, зелених);
4) у одређеном виду свих родова и свих падежа дуги су крајњи слогови ако су завршеци једносложни, а претпоследњи ако су двосложни (зелени, зеленога, зеленоме);
5) као одређени придеви дужине имају и заменице које се мењају по придевској промени (сваки сваког, сваком);
6) у презенту свих глагола (осим јесам, хтети и моћи) дуг је последњи слог у облицима једнине и у 3. л. мн. (говорим, говориш, говори, говоре), а претпоследњи у облицима првог и другог лица множине (говоримо, говорите);
7) у имперфекту испред наставка (иђаху, говораху);
8) у глаголском прилогу садашњем и глаголском прилогу прошлом испред наставка за облик (читајући, трчавши);
9) на завршним вокалима у 2. и 3. л. јд. аориста (чита, окова), али ако је вокал глаголске основе дуг, онда је и претходни слог дуг (похвалити - похвали);
10) у радном глаголском придеву у облицима женског и средњег рода једнине и у свим родовима у множини, ако ти облици имају краткосилазни акценат (глодао, глодала, глодале, глодала);
11) у трпном глаголском придеву дуги су вокали а и у испред наставка за облик и вокал е испред т као наставка за облик (
12) у неким речима (девојка, певач, младост).
Језици се доста разликују у погледу места акцента у речи. У једнима се акценат налази на одређеном слогу (првом, упутрашњем, последњем) - везани (стални) акценат, а у другима може да буде на сваком слогу - покретни (слободни) акценат. У српском књижевном језику акценат ниje везан за одређени слог, већ је слободан. Та слобода је релативна, ограничена (нпр. последњи слог речи нема акцента).
Многе речи мењају место акцента у појединим облицима: живот-живота, зелен-зелена, изабрао-изабрати. Пажљивим слушањем утврдићемо да је у сваком пару акцентован први слог првог члана и други слог другог члана.
Речима се често додају наставци. Мења ли се место акцента кад се дода наставак за грађење нове речи? У овим примерима се не мења: кућа-кућица, књига-књижица, гледати-гледалац. Међутим, нису ретки случајеви у којима наставак изазива померање акцента: кућа-кућетииа, књига-књижетина, висок-висина.
Акценатски систем стандардног српског језика чине четири акцента (краткосилазни, дугосилазни, краткоузлазни и дугоузлазни) и послеакценатска дужина.
Разликују се квалитет (тонска линија – узлазни и силазни), квантитет (дужина трајања – кратки и дуги) и интензитет (јачину).
Основна правила акцентовања речи у српском књижевном језику су следећа:
1) на једносложним речима могу стајати само силазни акценти: зуб, лист, брат, врт;
2) на првом слогу вишесложних речи могу стајати сва четири акцента: сунце, месец, сељак, радити;
3) на унутрашњем слогу вишесложних речи могу стајати само узлазни акценти: развеселити, капетан, тетива, генерација;
4) на последњем слогу никада не може стајати акценат.
Приликом одређивања акцента утврдити најпре: 1) број слогова у речи, 2) место акцента, 3)дужину акцента (да ли је акценат дуг или кратак), 4)тонску линију (да ли је акценат силазне или узлазне интонације).
Послеакценатска дужина у стандардном језику може стајати само на слоговима иза акцентованог слога. Она се обавезно јавља у следећим случајевима:
1) у генитиву и инструменталу једнине именица које се завршавају на -а (жене, воде, руке; женом, водом, руком, слугом);
2) у генитиву множине имају дуга два крајња вокала ако је облик на -а (ученик - ученика, купина - купина); ако су у питању именице које у овом падежу имају само два слога, онда се мења природа акцента ако је претходно био кратак (пас - паса, жена - жена, кућа - кућа);
3) код придева неодређеног вида у вокативу и инструменталу мушког и средњег рода (зелен - зелени, зеленим); у свим падежима једнине женског рода сем акуѕатива и номинатива (зелена, зелене, зеленој, зелену, зелена, зеленом, зеленој); у множини свих родова у свим падежима осим у номинативу и акузативу (зеленима, зелених);
4) у одређеном виду свих родова и свих падежа дуги су крајњи слогови ако су завршеци једносложни, а претпоследњи ако су двосложни (зелени, зеленога, зеленоме);
5) као одређени придеви дужине имају и заменице које се мењају по придевској промени (сваки сваког, сваком);
6) у презенту свих глагола (осим јесам, хтети и моћи) дуг је последњи слог у облицима једнине и у 3. л. мн. (говорим, говориш, говори, говоре), а претпоследњи у облицима првог и другог лица множине (говоримо, говорите);
7) у имперфекту испред наставка (иђаху, говораху);
8) у глаголском прилогу садашњем и глаголском прилогу прошлом испред наставка за облик (читајући, трчавши);
9) на завршним вокалима у 2. и 3. л. јд. аориста (чита, окова), али ако је вокал глаголске основе дуг, онда је и претходни слог дуг (похвалити - похвали);
10) у радном глаголском придеву у облицима женског и средњег рода једнине и у свим родовима у множини, ако ти облици имају краткосилазни акценат (глодао, глодала, глодале, глодала);
11) у трпном глаголском придеву дуги су вокали а и у испред наставка за облик и вокал е испред т као наставка за облик (
12) у неким речима (девојка, певач, младост).
Језици се доста разликују у погледу места акцента у речи. У једнима се акценат налази на одређеном слогу (првом, упутрашњем, последњем) - везани (стални) акценат, а у другима може да буде на сваком слогу - покретни (слободни) акценат. У српском књижевном језику акценат ниje везан за одређени слог, већ је слободан. Та слобода је релативна, ограничена (нпр. последњи слог речи нема акцента).
Многе речи мењају место акцента у појединим облицима: живот-живота, зелен-зелена, изабрао-изабрати. Пажљивим слушањем утврдићемо да је у сваком пару акцентован први слог првог члана и други слог другог члана.
Речима се често додају наставци. Мења ли се место акцента кад се дода наставак за грађење нове речи? У овим примерима се не мења: кућа-кућица, књига-књижица, гледати-гледалац. Међутим, нису ретки случајеви у којима наставак изазива померање акцента: кућа-кућетииа, књига-књижетина, висок-висина.
Клитике
У српском језику постоје речи које немају свој акценат, већ чине акценатску целину са акцентованим речима испред или иза себе. То су енклитике и проклитике. Енклитике су речи које чине акценатску целину са речима испред себе. То су: краћи (ненаглашени) облици помоћних глагола (сам, си, је, смо, сте, су; ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће; бих, би, би, бисмо, бисте, би – у саставу потенцијала), личних заменица (у генитиву и акузативу: ме, те, га, је (ју), нас, вас, их; у дативу: ми, ти, му, јој, вам, нам, им) и заменице за свако лице (се), као и речца ли. У проклитике спадају предлози (у, на, о, по, при, од, с(а), кроз, ради, из, над, без и сл.), везници (и, па, те, нити, ни, али, него, или, јер, чим, да, док и сл.) и речца не (уз глагол). Ове речи чине акценатску целину са речима иза себе. Енклитике и проклитике се једном речју називају клитике.
У српском језику постоје речи које немају свој акценат, већ чине акценатску целину са акцентованим речима испред или иза себе. То су енклитике и проклитике. Енклитике су речи које чине акценатску целину са речима испред себе. То су: краћи (ненаглашени) облици помоћних глагола (сам, си, је, смо, сте, су; ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће; бих, би, би, бисмо, бисте, би – у саставу потенцијала), личних заменица (у генитиву и акузативу: ме, те, га, је (ју), нас, вас, их; у дативу: ми, ти, му, јој, вам, нам, им) и заменице за свако лице (се), као и речца ли. У проклитике спадају предлози (у, на, о, по, при, од, с(а), кроз, ради, из, над, без и сл.), везници (и, па, те, нити, ни, али, него, или, јер, чим, да, док и сл.) и речца не (уз глагол). Ове речи чине акценатску целину са речима иза себе. Енклитике и проклитике се једном речју називају клитике.
Преношење акцента
Силазни акценат се са акцентоване речи може пренети на проклитику: на ногу, у град, пред ноћ, у кућу и сл. Оба облика су правилна (и са пренесеним и са непренесеним акцентом). Овакво преношење акцента уобичајено је у источнохерцеговачком дијалекту.
Силазни акценат се доследно (и код екаваца и код ијекаваца) преноси на речцу не у одричним облицима глагола.
Он пева. — Он не пева.
Он чита. — Он не чита.
Силазни акценат са последњег слога стране речи преноси се на претходни слог као узлазни: студент а не студент, факултет а не факултет, асистент, бифе, амбасадор, телевизија, купе, мени, кајмак, ложа, логор, акварел, интервјy. Честа су два начина прилагођавања страних речи нашем акценатском систему:
1) акценат се помера на претходни слог, при чему се силазна интонација мења у узлазну (командант од командант, атентатор од атентатор),
2) акценат остаје на истом слогу, само што силазна интонација прелази у узлазну (интрересантан од интepecантaн, дефиниција од дефиниција).
Од правила се одступа само у неким случајевима: рокенрол, рентакар, џијуџицу, цикцак. Ово су стране речи које су у наш језик ушле у новије време, а састављене су од две и више речи.
Силазни акценат се са акцентоване речи може пренети на проклитику: на ногу, у град, пред ноћ, у кућу и сл. Оба облика су правилна (и са пренесеним и са непренесеним акцентом). Овакво преношење акцента уобичајено је у источнохерцеговачком дијалекту.
Силазни акценат се доследно (и код екаваца и код ијекаваца) преноси на речцу не у одричним облицима глагола.
Он пева. — Он не пева.
Он чита. — Он не чита.
Силазни акценат са последњег слога стране речи преноси се на претходни слог као узлазни: студент а не студент, факултет а не факултет, асистент, бифе, амбасадор, телевизија, купе, мени, кајмак, ложа, логор, акварел, интервјy. Честа су два начина прилагођавања страних речи нашем акценатском систему:
1) акценат се помера на претходни слог, при чему се силазна интонација мења у узлазну (командант од командант, атентатор од атентатор),
2) акценат остаје на истом слогу, само што силазна интонација прелази у узлазну (интрересантан од интepecантaн, дефиниција од дефиниција).
Од правила се одступа само у неким случајевима: рокенрол, рентакар, џијуџицу, цикцак. Ово су стране речи које су у наш језик ушле у новије време, а састављене су од две и више речи.
Акценатски дублети
Због неких језичких процеса и широке територије на којој се језик распростире јављају се тзв. акценатски дублети. Акценатски дублети су две речи, односно два облика која се разликују само по акценту, дужинама или месту акцента. Оба облика су књижевна, али је један обичнији у једној, а други у другој средини. На пример: доћи и доћи, помоћи и помоћи, необичан и необичан, човека и човека, планина и планина, читамо и читамо, синова и синова, становник и становник, необнчан и необичан, гpaдoвимa и градовим, мене и мене, желимо и желимо. У речницима се налазе и акценатски триплети, речи са три равноправна акцента: весник-весник-весник, колико-колико-колико, ђуле-ђуле-ђуле.
Нису акценатски дублети речи код који акценат има улогу у разликовању значења речи: град (насељено место) и град (падавина), левак (предмет) и левак (леворук), коса (на глави) и Коса (име), зора (свитање) и Зора (име), бег (бекство) и бег (титула), средина (хлеба) и средина (друштвена), село (насеље) и село (посело), пас (животиња) и пас (појас), лук (поврће) и лук (оружје); раван (придев) и раван (именица), седе (глагол) и седе (придев); пета (редни број) и пета (део ноге) и др.
Због неких језичких процеса и широке територије на којој се језик распростире јављају се тзв. акценатски дублети. Акценатски дублети су две речи, односно два облика која се разликују само по акценту, дужинама или месту акцента. Оба облика су књижевна, али је један обичнији у једној, а други у другој средини. На пример: доћи и доћи, помоћи и помоћи, необичан и необичан, човека и човека, планина и планина, читамо и читамо, синова и синова, становник и становник, необнчан и необичан, гpaдoвимa и градовим, мене и мене, желимо и желимо. У речницима се налазе и акценатски триплети, речи са три равноправна акцента: весник-весник-весник, колико-колико-колико, ђуле-ђуле-ђуле.
Нису акценатски дублети речи код који акценат има улогу у разликовању значења речи: град (насељено место) и град (падавина), левак (предмет) и левак (леворук), коса (на глави) и Коса (име), зора (свитање) и Зора (име), бег (бекство) и бег (титула), средина (хлеба) и средина (друштвена), село (насеље) и село (посело), пас (животиња) и пас (појас), лук (поврће) и лук (оружје); раван (придев) и раван (именица), седе (глагол) и седе (придев); пета (редни број) и пета (део ноге) и др.
Речи са два акцента
Од дублета треба разликовати двоакценатске речи, где се јављају два акцента у истој речи. То су сложенице, пре свега суперлативни облици придева и прилога, који се изговарају тако да се на суперлативном префиксу нај- нађе дугосилазни акценат, а на слогу испред компаративног наставка –ији (-ије) краткоузлазни акценат: најјаснији, најјефтинији, најједноставнији, најрадије.
Ако се оваквим облицима дода на почетку префикс по-, онда је на њему краткоузлазни акценат, а дужина на нај-: понајважнији (и понајважнији), понајстарији (и понајстарији). Ово су једини примери употребе неакцентоване дужине испред акцента, боље рећи између два акцента исте речи.
Уколико у суперлативу није наставак -ији (-ије), јавља се само један акценат, и то дугосилазни на префиксу нај-: највећи, најјачи, највише (највише), најбоље (најбоље). У том случају је краткоузлазни акценат па префиксу по-: понајвећи, понајмлађи, понајчешће (понајчешће).
Од дублета треба разликовати двоакценатске речи, где се јављају два акцента у истој речи. То су сложенице, пре свега суперлативни облици придева и прилога, који се изговарају тако да се на суперлативном префиксу нај- нађе дугосилазни акценат, а на слогу испред компаративног наставка –ији (-ије) краткоузлазни акценат: најјаснији, најјефтинији, најједноставнији, најрадије.
Ако се оваквим облицима дода на почетку префикс по-, онда је на њему краткоузлазни акценат, а дужина на нај-: понајважнији (и понајважнији), понајстарији (и понајстарији). Ово су једини примери употребе неакцентоване дужине испред акцента, боље рећи између два акцента исте речи.
Уколико у суперлативу није наставак -ији (-ије), јавља се само један акценат, и то дугосилазни на префиксу нај-: највећи, најјачи, највише (највише), најбоље (најбоље). У том случају је краткоузлазни акценат па префиксу по-: понајвећи, понајмлађи, понајчешће (понајчешће).
Реченични акценат
Као што се у речима посебно наглашава један слог, тако се у реченици може истаћи једна реч или синтагма. Овако истакнуте речи или синтагме носе логички или реченични акценат.
Милош купује кола.
Ова реченица, зависно од контекста, може се остварити у три сасвим различита значења:
1) Ко купује кола? МИЛОШ купује кола (а не неко други).
2) Да ли Милош продаје кола? Не, Милош КУПУЈЕ кола.
З) Да ли Милош купује чамац? Не, Милош купује КОЛА.
Сваки члан реченице Милош купује кола може бити посебно истакнут:
МИЛОШ купује кола.
Милош КУПУЈЕ кола.
Милош купује КОЛА.
Као што се у речима посебно наглашава један слог, тако се у реченици може истаћи једна реч или синтагма. Овако истакнуте речи или синтагме носе логички или реченични акценат.
Милош купује кола.
Ова реченица, зависно од контекста, може се остварити у три сасвим различита значења:
1) Ко купује кола? МИЛОШ купује кола (а не неко други).
2) Да ли Милош продаје кола? Не, Милош КУПУЈЕ кола.
З) Да ли Милош купује чамац? Не, Милош купује КОЛА.
Сваки члан реченице Милош купује кола може бити посебно истакнут:
МИЛОШ купује кола.
Милош КУПУЈЕ кола.
Милош купује КОЛА.
Акценат речи са ијекавским изговором
Некадашњи глас јат дао је у екавском изговору вокал е и у кpaтким и у дугим слоговима (семе, пре), а у ијекавском изговору кратко јат је дало једносложно је (сјеме) а дуго двосложно ије (прије); Значи да према екавском кратком е стоји ијекавско је (семе-сјеме), док екавском дугом е одговара ијекавско ије (пре-прије).
У кратким слоговима акценат је исти, у екавском и ијекавском изговору: семе-сјеме, седим-сједим, дечацима-дjечацима (тако је и онда кад је у ијекавском и: посејали-посијали).
Кад је у екавском дугосилазни акценат на вокалу е, дакле е, у ијекавском је ије: пре-прије. Кад је у екавском дугосилазни акценат нa вокалу е, значи е, у ијекавском је ије или ије: свету- свијету или свијету; некад се сматрало правилним само ије (свијету), али је данас много раширеније ије (свијету).
Према неакцентованом дугом е у екавском стоји ијекавско ије: корен-коријен.
Некадашњи глас јат дао је у екавском изговору вокал е и у кpaтким и у дугим слоговима (семе, пре), а у ијекавском изговору кратко јат је дало једносложно је (сјеме) а дуго двосложно ије (прије); Значи да према екавском кратком е стоји ијекавско је (семе-сјеме), док екавском дугом е одговара ијекавско ије (пре-прије).
У кратким слоговима акценат је исти, у екавском и ијекавском изговору: семе-сјеме, седим-сједим, дечацима-дjечацима (тако је и онда кад је у ијекавском и: посејали-посијали).
Кад је у екавском дугосилазни акценат на вокалу е, дакле е, у ијекавском је ије: пре-прије. Кад је у екавском дугосилазни акценат нa вокалу е, значи е, у ијекавском је ије или ије: свету- свијету или свијету; некад се сматрало правилним само ије (свијету), али је данас много раширеније ије (свијету).
Према неакцентованом дугом е у екавском стоји ијекавско ије: корен-коријен.