Књижевност старог века
Књижевност је млада уметност у поређењу са сликарством и вајарством. Прва ликовна дела која су нам позната стара су око 20000 година. Пре 10000-15000 година настало је пећинско сликарство у Алтамири (Шпанија). Да ли је пећински човек имао поезију и каква је она била, о томе ништа не знамо. Археолошка истраживања нису могла ништа да открију о језику праисторијског човека. Тек када је пронађено писмо, остварен је главни услов да се сачувају производи уметности речи. У најранијој фази коришћење писма је било ограничено на практичне потребе. Први књижевни споменици настали су много касније, када је писмо било довољно усавршено да се њиме могу забележити и најсложеније поруке.
Најстарије књижевне споменике налазимо у Месопотамији, Египту и древној Индији. Археолошка истраживања су показала да су прве цивилизације настале око великих река, као што су Еуфрат, Тигар, Нил, Инд и Ганг. Захваљујући рекама и плодним пољима око њих развиле су се земљорадња и сточарство. Тако су настале прве насеобине, први градови. Са подизањем великих грађевина и храмова стварана су прва дела архитектуре. Тада се јављају грнчарство и дела ликовне уметности. Јављају се први религијски системи или прва уобличена веровања у богове, а са њима и први велики књижевни облици као што су легенде и митови. Тадашњи човек ствара слике богова у људском обличју. У жељи да их одобровољи приноси им разне жртве, врши обреде и ритуале, подиже велелепне храмове, о њима приповеда и пева... Све поприма и носи религиозно обележје: и архитектура, и књижевност, и игра, и музика.
Најстарије књижевне споменике налазимо у Месопотамији, Египту и древној Индији. Археолошка истраживања су показала да су прве цивилизације настале око великих река, као што су Еуфрат, Тигар, Нил, Инд и Ганг. Захваљујући рекама и плодним пољима око њих развиле су се земљорадња и сточарство. Тако су настале прве насеобине, први градови. Са подизањем великих грађевина и храмова стварана су прва дела архитектуре. Тада се јављају грнчарство и дела ликовне уметности. Јављају се први религијски системи или прва уобличена веровања у богове, а са њима и први велики књижевни облици као што су легенде и митови. Тадашњи човек ствара слике богова у људском обличју. У жељи да их одобровољи приноси им разне жртве, врши обреде и ритуале, подиже велелепне храмове, о њима приповеда и пева... Све поприма и носи религиозно обележје: и архитектура, и књижевност, и игра, и музика.
- Појам стари век обухвата веома дуг временски период развоја људског друштва, од настанка првих цивилизација у областима средњег истока, Средоземног мора и јужне и источне Азије, па све до појаве писмености.
- Заједничка карактеристика свих књижевности старог века јесте усмено порекло. Записивање књижевних дела јавило се много касније, када су почела да настају и прва писма и различити начини чувања рукописа.
- Књижевност старог века била је у великој мери условљена религијама и митским представама поднебља на ком је поникла. Због тога што представља одраз религије, културе и друшва у ком је настајала, књижевност старог века разликујемо према поднебљу на ком је настала и трајала. То су: сумерско-вавилонска, египатска, хебрејска, грчка и римска, староиндијска, кинеска и јапанска књижевност.
- У књигама старог века садржано је целокупно искуство дотадашњег човека: историја, митови, обичаји, обреди, свакодневни живот, осећања, закони и разни облици духовног стварања.
- Приказује се живот људи и богова, међусобно блиских, а често и у сродству, што је разлог за појаву полубогова. Богови се приказују у људском обличју. Они представљају идеализовану слику човека.
- Прожимају се земаљско и небеско, историјско и легендарно, могуће и немогуће, пролазно и вечно.
- Најзначајнији књижевни текстови старог века су: Еп о Гилгамешу (сумерско-вавилонски еп), Веде, Махабхарата и Рамајана (индијски епови), Ши-кинг (кинеска књижевност), Тора (хебрејска), Илијада и Одисеја (грчка књижевност).
- За настанак и развој европске књижевности најважнију улогу имале су античка књижевност (грчка и римска) Библија и (хебрејско-хришћанска књига), а на Библију су утицале сумерско-вавилонска и египатска књижевност.
- Проучавање књижевности старог века даје увид у настанак књижевности и омогућава боље разумевање европске, па и српске књижевности.
Сумерско-вавилонска књижевност
Сумери су насељавали област између река Тигра и Еуфрата, тј. плодне области Месопотамије. За њихову цивилизацију везује се једна од најзначајнијих културних тековина, настанак најстаријег писма – клинастог писма (слика клинастог писма). Наиме, њихово писмо је првобитно било пиктографско (сликовно), али је поједностављивањем и тежњом да што брже изрази што сложенији садржај, оно постајало знаковно. Клинастим писмом се писало на глиненим плочама, у које су се утискивали знакови (клинови) комадом трске. Сумерско клинасто писмо, заједно са елементима сумерске културе, преузели су Вавилонци, који су, захваљујући својој јакој и широкој трговини, допринели распростирању овог писма у Азији. О књижевности која је писана клинастим писмом ми данас говоримо као о једној, сумерско-вавилонској књижевности. Ова књижевност била је верског карактера, што значи да је поглед људи на свет који их окружује настајао под утицајем религијско-магијске свести. Већина књижевних дела поредстављала је књижевно уобличење религијских представа и митова, а њихова религија била је многобожачка. На сумерско-вавилонску књижевност знатан утицај остварило је усмено стваралаштво (епови, басне, изреке и сл.). Најзначајније дело сумерско-вавилонске књижевности, јесте Еп о Гилгамешу.
Сумери су насељавали област између река Тигра и Еуфрата, тј. плодне области Месопотамије. За њихову цивилизацију везује се једна од најзначајнијих културних тековина, настанак најстаријег писма – клинастог писма (слика клинастог писма). Наиме, њихово писмо је првобитно било пиктографско (сликовно), али је поједностављивањем и тежњом да што брже изрази што сложенији садржај, оно постајало знаковно. Клинастим писмом се писало на глиненим плочама, у које су се утискивали знакови (клинови) комадом трске. Сумерско клинасто писмо, заједно са елементима сумерске културе, преузели су Вавилонци, који су, захваљујући својој јакој и широкој трговини, допринели распростирању овог писма у Азији. О књижевности која је писана клинастим писмом ми данас говоримо као о једној, сумерско-вавилонској књижевности. Ова књижевност била је верског карактера, што значи да је поглед људи на свет који их окружује настајао под утицајем религијско-магијске свести. Већина књижевних дела поредстављала је књижевно уобличење религијских представа и митова, а њихова религија била је многобожачка. На сумерско-вавилонску књижевност знатан утицај остварило је усмено стваралаштво (епови, басне, изреке и сл.). Најзначајније дело сумерско-вавилонске књижевности, јесте Еп о Гилгамешу.
Египатска књижевност
Почетке египатске књижевности проналазимо у периоду од XXV до XXIII века старе ере, у записима на зидовима фараонских гробница. Језик ових записа био је староегипатски, који је био веома дуго у употреби, све до грчке и римске епохе. Економски развитак Египта био је праћен и развојем уметности и књижевности. Најзначајнија дела египатске књижевности писана су хијероглифима (слика хијероглифа). Хијероглифи су представљали сликовно писмо у којем су речи писане употребом слика појединог предмета. Египатска књижевност је, такође, имала религиозни карактер у свом почетку. О њеној религиозној тематици сведоче и „Текстови пирамида“ (записи на зидовима гробница), али и „Текстови саркофага“ (камени ковчези где су сахрањивани мртви) и Књига мртвих, који су садржавали описе путовања на онај свет.
Због велике потчињености обреду и ритуалу, египатску књижевност карактерише велики број обредних и ритуалних лирских песама. То су биле најчешће химне Сунцу, Нилу, Озирису и Амону. Стварање поезије било је немогуће одвојити од обреда за који се везивала. Често су певане и песме у славу појединих владара. Што се тиче световног (нерелигиозног) песништва, најистакнутије место имала је, свакако, љубавна лирика, са тематиком у којој преовлађују љубавна чежња, описи лепоте вољене особе и сласти љубави.
Почетке египатске књижевности проналазимо у периоду од XXV до XXIII века старе ере, у записима на зидовима фараонских гробница. Језик ових записа био је староегипатски, који је био веома дуго у употреби, све до грчке и римске епохе. Економски развитак Египта био је праћен и развојем уметности и књижевности. Најзначајнија дела египатске књижевности писана су хијероглифима (слика хијероглифа). Хијероглифи су представљали сликовно писмо у којем су речи писане употребом слика појединог предмета. Египатска књижевност је, такође, имала религиозни карактер у свом почетку. О њеној религиозној тематици сведоче и „Текстови пирамида“ (записи на зидовима гробница), али и „Текстови саркофага“ (камени ковчези где су сахрањивани мртви) и Књига мртвих, који су садржавали описе путовања на онај свет.
Због велике потчињености обреду и ритуалу, египатску књижевност карактерише велики број обредних и ритуалних лирских песама. То су биле најчешће химне Сунцу, Нилу, Озирису и Амону. Стварање поезије било је немогуће одвојити од обреда за који се везивала. Често су певане и песме у славу појединих владара. Што се тиче световног (нерелигиозног) песништва, најистакнутије место имала је, свакако, љубавна лирика, са тематиком у којој преовлађују љубавна чежња, описи лепоте вољене особе и сласти љубави.
Хебрејска књижевност
Представља књижевност старих Јевреја. Јевреји су користили више језика, али им је изворни језик био хебрејски или иврит, који припада групи семитских језика. Најстарија и најважније дело јеврејске књижевности је Стари завет, који су стварали различити аутори у периоду од XI и X века п.н.е. па до 150 г. п.н.е. Поред неколико књига које су написане на арамејском, сви остали текстови писани су на хебрејском. Историја јеврејског народа није била везана за територију старе јеврејске државе, стога је најстарија књижевност јеврејског народа трпела утицаје многих поднебља Блиског истока и пролазила кроз различите фазе развоја успевајући да сачува и развије сопствену оригиналност. Најзначајнији текст хебрејске књижевности представља и Талмуд, који је настао у II веку п.н.е. Талмуд је дело народа, тј. колективног аутора. Представља јеврејску свету књигу, а настао је обрадом усменог предања које прате коментари. Талмуд садржи правила живота у јеврејској заједници, правне и обичајне норме и практичне савете.
Представља књижевност старих Јевреја. Јевреји су користили више језика, али им је изворни језик био хебрејски или иврит, који припада групи семитских језика. Најстарија и најважније дело јеврејске књижевности је Стари завет, који су стварали различити аутори у периоду од XI и X века п.н.е. па до 150 г. п.н.е. Поред неколико књига које су написане на арамејском, сви остали текстови писани су на хебрејском. Историја јеврејског народа није била везана за територију старе јеврејске државе, стога је најстарија књижевност јеврејског народа трпела утицаје многих поднебља Блиског истока и пролазила кроз различите фазе развоја успевајући да сачува и развије сопствену оригиналност. Најзначајнији текст хебрејске књижевности представља и Талмуд, који је настао у II веку п.н.е. Талмуд је дело народа, тј. колективног аутора. Представља јеврејску свету књигу, а настао је обрадом усменог предања које прате коментари. Талмуд садржи правила живота у јеврејској заједници, правне и обичајне норме и практичне савете.
Грчка (античка) књижевност
Античка култура и цивилизација везују се за специфичну духовну атмосферу слободних грчких градова-државица. Велики утицај на књижевност остварила је грчка митологија. Грчки богови су били налик људима, од којих их је разликовала једино бесмртност, али су зато, изнад њих, као и изнад људи билe једино нужност и судбина. Античка књижевности била је веома богата књижевним делима. Развила су се сва три књижевна рода. Најзначајнија дела античке књижевности свакако су Хомерови епови Илијада и Одисеја. Међутим, поред епова значајну улогу имала је и лирика, у оквиру које су се јављале бројне врсте (химне, дитирамби, еклоге итд.). Током V века пре Христа јавља се и драма, која своје почетке има, заправо, у хорској лирици. Драма се развија из дитирамба, тј. песама у част бога Диониса, који је био бог вегетације и вина. Из Дионисовог култа развиле су се одвојено трагедија и комедија. Права грчка трагедија настаје тек са Есхилом, а најзначајнији трагичари поред њега су Софокле и Еурипид. Књижевност постаје друштвено уважена, а писци поштовани и слављени. Изузетно су развијени филозофија, историографија и говорништво.
Античка култура и цивилизација везују се за специфичну духовну атмосферу слободних грчких градова-државица. Велики утицај на књижевност остварила је грчка митологија. Грчки богови су били налик људима, од којих их је разликовала једино бесмртност, али су зато, изнад њих, као и изнад људи билe једино нужност и судбина. Античка књижевности била је веома богата књижевним делима. Развила су се сва три књижевна рода. Најзначајнија дела античке књижевности свакако су Хомерови епови Илијада и Одисеја. Међутим, поред епова значајну улогу имала је и лирика, у оквиру које су се јављале бројне врсте (химне, дитирамби, еклоге итд.). Током V века пре Христа јавља се и драма, која своје почетке има, заправо, у хорској лирици. Драма се развија из дитирамба, тј. песама у част бога Диониса, који је био бог вегетације и вина. Из Дионисовог култа развиле су се одвојено трагедија и комедија. Права грчка трагедија настаје тек са Есхилом, а најзначајнији трагичари поред њега су Софокле и Еурипид. Књижевност постаје друштвено уважена, а писци поштовани и слављени. Изузетно су развијени филозофија, историографија и говорништво.
Кинеска и јапанска књижевност
О почецима кинеске књижевности нема поузданих података, сем легенди и предања, која говоре о настанку кинеског сликовног писма. Кинеска књижевност везује се за делатност Конфуција, филозофа и учитеља, који је основао једну од најзначајнијих филозофских школа, везаних за друштвено-политичка учења. Значајна Конфуцијева улога јесте управо у сакупљању грађе, која ја представљала основ његовог учења. За књижевност најзначајнија је прва Конфуцијева књига Ши-кинг (Књига песама), у којој је сакупљена древна кинеска лирика. За кинеску књижевну и филозофску мисао важна је и личност Лао Цеа, који је живео у V веку п.н.е. и био Конфуцијев савременик. Његово учење названо је таоизам, а наслов дела Тао-Текинг (Књига пута и врлине). У Јапану су развијене лирска и епска поезија, а посебно су значајне приче које се називају моногатари.
О почецима кинеске књижевности нема поузданих података, сем легенди и предања, која говоре о настанку кинеског сликовног писма. Кинеска књижевност везује се за делатност Конфуција, филозофа и учитеља, који је основао једну од најзначајнијих филозофских школа, везаних за друштвено-политичка учења. Значајна Конфуцијева улога јесте управо у сакупљању грађе, која ја представљала основ његовог учења. За књижевност најзначајнија је прва Конфуцијева књига Ши-кинг (Књига песама), у којој је сакупљена древна кинеска лирика. За кинеску књижевну и филозофску мисао важна је и личност Лао Цеа, који је живео у V веку п.н.е. и био Конфуцијев савременик. Његово учење названо је таоизам, а наслов дела Тао-Текинг (Књига пута и врлине). У Јапану су развијене лирска и епска поезија, а посебно су значајне приче које се називају моногатари.