Народна књижевност
Народна књижевност је вид уметности речи који се преноси усменим путем. Настала је из човекове потребе да стварањем лакше савлада свакодневне тешкоће. Била је везана за рад и обредену праксу.
Настала је веома рано. Има корене у словенској постојбини, када су Словени још били пагани. Први помени о народној књижевности Јужних Словена потичу од византијских хроничара из VI и VII века. Процват доживљава од XV до XIX века.
Настала је веома рано. Има корене у словенској постојбини, када су Словени још били пагани. Први помени о народној књижевности Јужних Словена потичу од византијских хроничара из VI и VII века. Процват доживљава од XV до XIX века.
Из најранијег периода стварања, усмену књижевност карактеришу:
1. синкретизам - јавља се у споју са другим врстама уметности (певање уз гусле, игра у колу, ритуална игра);
2. анимизам - веровање примитивних народа да сва жива бића, као и ствари, имају душу (у бајкама, баснама и коледарским обредним песмама);
3. магијски начин мишљења - бића и ствари имају натприродне моћи (човек разуме говор животиња);
4. магична моћ речи - реч у обредној песми треба да умилостиви добре и зле силе и тако помогне човеку у суровој и неравноправној борби са природом (призивање кише).
Творевине усмене књижевности су плод обдареног непознатог ствараоца; он исказује лични доживљај света, али и колективни дух, искуства заједнице, њена сазнања и духовне особености.
Преносе се усмено, с колена на колено. Преношењем и понављањем та дела се мењају. Преносиоци уносе у дело своја лична искуства, обележја времена и заједнице којој припадају. Тако настају варијанте. Током преношења наслеђују се познати уметнички обрасци (књижевни поступци и облици који се понављају у различитим делима), тзв. устаљена изражајна средства и формуле. Променама су мање подложни краћи облици (пословице и загонетке) и песме устаљене мелодије и ритма, за разлику од бајки, новела, прича и епских песама.
Дела усмене књижевности се изводе (певају, казују или причају) и свој пуни смисао добијају тек у контакту са слушаоцем. Она дела која на уметнички начин изразе дух колектива трају дуго.
Усмена књижевна реч има вишеструку улогу: исказује искуство, сазнање, веровање и морал, односно духовну традицију и историју једног народа, она васпитава и поучава.
1. синкретизам - јавља се у споју са другим врстама уметности (певање уз гусле, игра у колу, ритуална игра);
2. анимизам - веровање примитивних народа да сва жива бића, као и ствари, имају душу (у бајкама, баснама и коледарским обредним песмама);
3. магијски начин мишљења - бића и ствари имају натприродне моћи (човек разуме говор животиња);
4. магична моћ речи - реч у обредној песми треба да умилостиви добре и зле силе и тако помогне човеку у суровој и неравноправној борби са природом (призивање кише).
Творевине усмене књижевности су плод обдареног непознатог ствараоца; он исказује лични доживљај света, али и колективни дух, искуства заједнице, њена сазнања и духовне особености.
Преносе се усмено, с колена на колено. Преношењем и понављањем та дела се мењају. Преносиоци уносе у дело своја лична искуства, обележја времена и заједнице којој припадају. Тако настају варијанте. Током преношења наслеђују се познати уметнички обрасци (књижевни поступци и облици који се понављају у различитим делима), тзв. устаљена изражајна средства и формуле. Променама су мање подложни краћи облици (пословице и загонетке) и песме устаљене мелодије и ритма, за разлику од бајки, новела, прича и епских песама.
Дела усмене књижевности се изводе (певају, казују или причају) и свој пуни смисао добијају тек у контакту са слушаоцем. Она дела која на уметнички начин изразе дух колектива трају дуго.
Усмена књижевна реч има вишеструку улогу: исказује искуство, сазнање, веровање и морал, односно духовну традицију и историју једног народа, она васпитава и поучава.
Најстарији записи:
Петар Хекторовић, Андрија Качић Миошић, Алберто Фортис, Валтазар Богишић
Ерлангенски рукопис
Вук Караџић: Мала простонародна славеносербска пјеснарица (1814), Народна српска пјеснарица (1815), Српске народне пјесме I-IV (Лајпциг, 1823-1833), Народне српске пјесме I-IV (Беч, 1841-1862), Српске народне приповјетке (1821, 1853), Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи (1836).
Петар Хекторовић, Андрија Качић Миошић, Алберто Фортис, Валтазар Богишић
Ерлангенски рукопис
Вук Караџић: Мала простонародна славеносербска пјеснарица (1814), Народна српска пјеснарица (1815), Српске народне пјесме I-IV (Лајпциг, 1823-1833), Народне српске пјесме I-IV (Беч, 1841-1862), Српске народне приповјетке (1821, 1853), Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи (1836).