Софокле
Софокле је живео у 5. веку пре нове ере. Никада није напустио Атину. Учествовао је у њеном политичком животу и био је присталица Перикла. Написао је 130 трагедија, од који је познато 114, а сачувано је само седам: Ајант, Електра, Цар Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке, Филоктет. Увео је новине у трагедију: увео је трећег глумца, повећао је хор од 12 на 15 чланова, хор не учествује у радњи већ само коментарише збивања, увео је сценографију, посебну пажњу посвећује женским ликовима, приказује карактер ликова, смањио је утицај богова јер заступа идеју да се човек мора сам снаћи у животу.
Колевка драме и позоришта је античка Грчка. Драма је настала у 6. веку пре нове ере, а развила се из обреда посвећеног богу Дионису. Празник у част бога Диониса представљао је почетак позоришних представа у Атини. За време Великих дионизија наступали су хорови, чији су певачи били обучени у јарећу кожу и певали нарочите химне – дитирамбе. Певање је било праћено игром. Из тих дитирамба настала је трагедија (грч. трагос – јарац и еда – песма, „песма јараца“). За време сеоских празника у част бога Диониса (Сеоске дионизије) певале су се шаљиве песме и из њих је настала комедија.
Теорију трагедије дао је Аристотел у књизи „О песничкој уметности“ („Поетика“). По Аристотелу, предмет трагедије је узвишено, а карактери су племенити, прилични, слични и доследни. Античка драма се састојала из пролога (почетни чин), еписодија (средишњи чинови) и ексоде (завршни чин). Између њих налазиле су се хорске песме. Драмски јунак је носилац дубљег смисла књижевног дела. Главни јунак назива се протагонист, а његов опозит (супротстављени лик) јесте антагонист.
Трагични јунак треба да поседује доброту, уверљивост и доследност. Узроци због којих страда трагични јунак нису резултат његових моралних преступа, већ последица некегрешке, несвесног преступа или уверења. Трагична кривица (хибрис) јесте грех наслеђен од предака изазван сопственом погрешком. Кроз страх и сажаљење које гледаоци осећају према трагичним јунацима долазе до прочишћења, тј. катарзе.
Теорију трагедије дао је Аристотел у књизи „О песничкој уметности“ („Поетика“). По Аристотелу, предмет трагедије је узвишено, а карактери су племенити, прилични, слични и доследни. Античка драма се састојала из пролога (почетни чин), еписодија (средишњи чинови) и ексоде (завршни чин). Између њих налазиле су се хорске песме. Драмски јунак је носилац дубљег смисла књижевног дела. Главни јунак назива се протагонист, а његов опозит (супротстављени лик) јесте антагонист.
Трагични јунак треба да поседује доброту, уверљивост и доследност. Узроци због којих страда трагични јунак нису резултат његових моралних преступа, већ последица некегрешке, несвесног преступа или уверења. Трагична кривица (хибрис) јесте грех наслеђен од предака изазван сопственом погрешком. Кроз страх и сажаљење које гледаоци осећају према трагичним јунацима долазе до прочишћења, тј. катарзе.