Јован Стерија Поповић
(1806-1856)
Јован Стерија Поповић (1806-1856) значајни је представник српског класицизма. Имао је значајну улогу у оснивању Друштва српске словесности, Народног музеја и Народног позоришта, писао је школске уџбенике из разних предмета, учествовао је у разним полемикама о језичким и културним питањима, био је начелник Министарства просвете.
Био је романописац (Роман без романа, Бој на Косову), комедиограф (Лажа и паралажа, Тврдица, Покондирена тиква, Београд некад и сад, Родољупци, Зла жена), трагичар (Наход Симеон, Милош Обилић, Светислав и Милева, Смрт Стефана Дечанског), песник (Даворје), критичар, школски писац, а бавио се и филолошким питањима. У почетку је био близак идејама Вука Караџића, а касније се приклонио конзервативној струји и последњу књигу објавио црквеном ћирилицом.
Најзначајније подручје Стеријиног књижевног рада је драма. Писао је историјске трагедије („жалосна позорја“) и комедије („весела позорја“). Стерија комедију схвата дидактички: „Театар је школа у којој се људи уче“, „Конац мог писања је исправљеније“, „Моје је лечити род“).
Био је романописац (Роман без романа, Бој на Косову), комедиограф (Лажа и паралажа, Тврдица, Покондирена тиква, Београд некад и сад, Родољупци, Зла жена), трагичар (Наход Симеон, Милош Обилић, Светислав и Милева, Смрт Стефана Дечанског), песник (Даворје), критичар, школски писац, а бавио се и филолошким питањима. У почетку је био близак идејама Вука Караџића, а касније се приклонио конзервативној струји и последњу књигу објавио црквеном ћирилицом.
Најзначајније подручје Стеријиног књижевног рада је драма. Писао је историјске трагедије („жалосна позорја“) и комедије („весела позорја“). Стерија комедију схвата дидактички: „Театар је школа у којој се људи уче“, „Конац мог писања је исправљеније“, „Моје је лечити род“).