Читамо, учимо, стварамо
На овој страници налазе се радови ученика.
Ми летимо у ваздуху као птице. Ми пливамо у води као рибе. Ми се укопавамо у земљу као кртице. Зар не би било дивно кад бисмо и светом ходали као људи?
Џ. Штајнбек
Неки сматрају да је Бог створио Земљу, све што нас окружује, нас саме. Створио је сва она лепа и полетна осећања за која живимо и за којим чезнемо. Створио је, међутим, бол, тугу, патњу, безнађе, стид – осећања која доживљавамо као негативна, којих се плашимо и од којих бежимо. Као разлог оваквог размишљања, они наводе чињеницу да је свет толико сложен, те је немогуће да је све настало само од себе. Без обзира на то да ли се слажемо са овим мишљењем или не, једно је сигурно – овај свет је пун зала, неправде, лажних обећања, страсти којима робујемо и којих се тешко одричемо.
Човек себе сматра савршеним бићем, не обазирући се на реалне животне околности. Ту своју привилегију користи, углавном, како би задовољио своје потребе, како би испунио своје жеље и снове. Једноставно, све је подређено личном интересу и опстанку у овом суровом свету лажи и превара. То и не треба да чуди, јер је управо ово била одлика и наших прапредака.
Ипак, оно што ме увек натера на размишљање, јесте начин на који ми опстајемо, наше понашање према другим живим бићима, природи, осећањима, па и самом себи.
У сваком случају, ми људи смо веома срећни – имамо оно о чему сањају птица у кавезу, заточеник у тамници, немоћна жена у рукама окорелог мужа – слободу. Нажалост, не ценимо је на прави начин. Схватамо да нам је била све тек када је заувек изгубимо. Уместо да живимо пуним плућима, користећи сваки зрачак сунца, дане проводимо лутајући улицама без икаквог циља, дајући себи за право да неког другог лишимо слободе. Не мислимо на потребе и осећања других јер, покушавајући да пронађемо своју духовну хармонију, они за нас представљају само средство за постизање циља.
Живимо у заблуди да ћемо моћи да опстанемо без помоћи и бриге других, али то се не дешава. Човек је друштвено биће. Иако има способност самосталног сналажења и прилагођавања, он је неспособан да започне дан без поздрава вољене особе, он је неспособан да настави даље без охрабрења и не уме да се отргне лошим мислима без топлих речи пријатеља.
Трудимо се да останемо снажни и прибрани у тешким ситуацијама, да станемо на ноге и подигнемо се из пепела након великих губитака и пораза. Желимо да у очима других будемо оличење снаге и непобедивости. Ипак, ми смо ти који врло често поклекнемо, побегнемо с бојног поља без мотивације и снаге да наставимо борбу са животом.
Најтеже од свега јесте успети у животу, изборити се за своје место под звездама. То ћемо постићи једино уколико на свет не гледамо с висине, уколико одлучимо да будемо прави људи. Прави људи су само они који без стида и устезања показују своја осећања и не стиде их се; они који свој животни пут крче не користећи се интригама, преварама, страстима. Прави људи на свет око себе гледају с разумевањем, без омаловажавања других.
Ми нисмо потчињени другима, али ни други нису потчињени нашим животима. Потребно је ускладити своје потребе и потребе других, своје жеље са хтењима других, јер ћемо само тако успоставити духовну равнотежу. То је најважнији предуслов за бољи живот свих нас на овој планети.
Љубица Драганић, II3
Гимназија „Бора Станковић“, Бор
13.10.2011.
Човек себе сматра савршеним бићем, не обазирући се на реалне животне околности. Ту своју привилегију користи, углавном, како би задовољио своје потребе, како би испунио своје жеље и снове. Једноставно, све је подређено личном интересу и опстанку у овом суровом свету лажи и превара. То и не треба да чуди, јер је управо ово била одлика и наших прапредака.
Ипак, оно што ме увек натера на размишљање, јесте начин на који ми опстајемо, наше понашање према другим живим бићима, природи, осећањима, па и самом себи.
У сваком случају, ми људи смо веома срећни – имамо оно о чему сањају птица у кавезу, заточеник у тамници, немоћна жена у рукама окорелог мужа – слободу. Нажалост, не ценимо је на прави начин. Схватамо да нам је била све тек када је заувек изгубимо. Уместо да живимо пуним плућима, користећи сваки зрачак сунца, дане проводимо лутајући улицама без икаквог циља, дајући себи за право да неког другог лишимо слободе. Не мислимо на потребе и осећања других јер, покушавајући да пронађемо своју духовну хармонију, они за нас представљају само средство за постизање циља.
Живимо у заблуди да ћемо моћи да опстанемо без помоћи и бриге других, али то се не дешава. Човек је друштвено биће. Иако има способност самосталног сналажења и прилагођавања, он је неспособан да започне дан без поздрава вољене особе, он је неспособан да настави даље без охрабрења и не уме да се отргне лошим мислима без топлих речи пријатеља.
Трудимо се да останемо снажни и прибрани у тешким ситуацијама, да станемо на ноге и подигнемо се из пепела након великих губитака и пораза. Желимо да у очима других будемо оличење снаге и непобедивости. Ипак, ми смо ти који врло често поклекнемо, побегнемо с бојног поља без мотивације и снаге да наставимо борбу са животом.
Најтеже од свега јесте успети у животу, изборити се за своје место под звездама. То ћемо постићи једино уколико на свет не гледамо с висине, уколико одлучимо да будемо прави људи. Прави људи су само они који без стида и устезања показују своја осећања и не стиде их се; они који свој животни пут крче не користећи се интригама, преварама, страстима. Прави људи на свет око себе гледају с разумевањем, без омаловажавања других.
Ми нисмо потчињени другима, али ни други нису потчињени нашим животима. Потребно је ускладити своје потребе и потребе других, своје жеље са хтењима других, јер ћемо само тако успоставити духовну равнотежу. То је најважнији предуслов за бољи живот свих нас на овој планети.
Љубица Драганић, II3
Гимназија „Бора Станковић“, Бор
13.10.2011.
Познај себе!
Дрхтим и дахћем к'о парна машина,
на сваки минут одем да повратим.
С горчином на уснама и сва знојава
покушавам да се у кревет вратим.
Нисам осушила косу на време,
а прозор се отворио током ноћи.
Сама сам крива што грозницу имам.
Сан ми се шуња и затварам очи.
У црном свету где не свиће зора
наслућујем нешто мрачно и кобно.
Нема намештаја, ни врата, ни прозора,
само једно огледало собно.
Свуд је мрак и гробна тишина,
све више и више срце ми зебе.
Посматрам га са великом пажњом,
на оквиру пише: „Познај себе!“
Прилазим му са зебњом у души.
Додирујем његову површ ледену.
Одједном свет око мене се руши!
Гледам у малу девојчицу медену
плаве косе и бистрог ока,
у рукама стеже мало маче.
Пошто је огреба, она лице грчи,
почиње да кмечи, шмрца и плаче.
„Ох, ти размажено дериште једно.
Твој плач пара ми уши!“
Па то бејах ја некада давно!
И још једном све се сруши...
Пред собом спазих тинејџерку чудну,
патетичну, пуну љубавних јада,
а да их реши, ни прстом не мрдну.
Да ли сам то ја сада?
Сав тај призор опет се губи...
Сад видим жену сву у белом,
на љубав не мисли, о срећи не снева
док скрива празан поглед под велом.
Да она будем – то стварно не желим!
Бежим што брже могу где ме ноге носе.
Збогом, жено у хаљинама белим,
леденог срца и уредне косе!
Тако нешто дозволити нећу!
На поду газим парчад огледала
и гајим одлучност све већу и већу
да се не одрекнем својих идеала.
Будим се... Шта сам све сневала!
Устајем ведро и добре воље.
Од свих на свету, па и тог огледала,
ја знам да себе познајем боље!
Миљана Тешовић, II3
Гимназија „Бора Станковић“ Бор
13.10.2011.
на сваки минут одем да повратим.
С горчином на уснама и сва знојава
покушавам да се у кревет вратим.
Нисам осушила косу на време,
а прозор се отворио током ноћи.
Сама сам крива што грозницу имам.
Сан ми се шуња и затварам очи.
У црном свету где не свиће зора
наслућујем нешто мрачно и кобно.
Нема намештаја, ни врата, ни прозора,
само једно огледало собно.
Свуд је мрак и гробна тишина,
све више и више срце ми зебе.
Посматрам га са великом пажњом,
на оквиру пише: „Познај себе!“
Прилазим му са зебњом у души.
Додирујем његову површ ледену.
Одједном свет око мене се руши!
Гледам у малу девојчицу медену
плаве косе и бистрог ока,
у рукама стеже мало маче.
Пошто је огреба, она лице грчи,
почиње да кмечи, шмрца и плаче.
„Ох, ти размажено дериште једно.
Твој плач пара ми уши!“
Па то бејах ја некада давно!
И још једном све се сруши...
Пред собом спазих тинејџерку чудну,
патетичну, пуну љубавних јада,
а да их реши, ни прстом не мрдну.
Да ли сам то ја сада?
Сав тај призор опет се губи...
Сад видим жену сву у белом,
на љубав не мисли, о срећи не снева
док скрива празан поглед под велом.
Да она будем – то стварно не желим!
Бежим што брже могу где ме ноге носе.
Збогом, жено у хаљинама белим,
леденог срца и уредне косе!
Тако нешто дозволити нећу!
На поду газим парчад огледала
и гајим одлучност све већу и већу
да се не одрекнем својих идеала.
Будим се... Шта сам све сневала!
Устајем ведро и добре воље.
Од свих на свету, па и тог огледала,
ја знам да себе познајем боље!
Миљана Тешовић, II3
Гимназија „Бора Станковић“ Бор
13.10.2011.
Шта сам прочитао са лица старца
Набораних усана, избразданог чела
и образа усахлих, грубих као кора,
те бистре очи, седа коса бела,
свака стара мука по једна је бора.
А у бори свакој урезана нада,
нада што га је некад спасила тешкоће.
чак кад бисмо само мало загледали сада,
свако би знао шта жели, шта хоће.
У бистрим очима поглед нежан и благ,
загледан у старе догађаје неке.
Размишља о неком ко му је био драг,
теку му сећања као бистре реке.
И мислећи на њу осмех му се ствара,
развлачи се благо преко лица целог.
На памет му пала нека љубав стара
у тој мудрој глави испод снега белог.
Иако је све то било јако давно,
иако су прошла сва сретна времена,
никад није нестало оно што је главно,
никад није нестала давна слика њена.
И опет то лице у прошлост нас врати.
Гледајући га дуго размишљамо немо
да ли ће икада моћи неко да схвати
шта у старцу буди бледо лице њено.
Мрки поглед старог открива нам тајну
о тој бледој слици нама незнаној ˗
некада давно имао је љубав сјајну
коју је изгубио у младости раној.
Шта старчево лице жели да нам каже?
Поручује свима да чувамо своје,
да не дозволимо ником да нас лаже
јер се у животу и секунде изгубљене броје.
Немања Стојићевић, IV5
Mашинско-електротехничка школа, Бор
и образа усахлих, грубих као кора,
те бистре очи, седа коса бела,
свака стара мука по једна је бора.
А у бори свакој урезана нада,
нада што га је некад спасила тешкоће.
чак кад бисмо само мало загледали сада,
свако би знао шта жели, шта хоће.
У бистрим очима поглед нежан и благ,
загледан у старе догађаје неке.
Размишља о неком ко му је био драг,
теку му сећања као бистре реке.
И мислећи на њу осмех му се ствара,
развлачи се благо преко лица целог.
На памет му пала нека љубав стара
у тој мудрој глави испод снега белог.
Иако је све то било јако давно,
иако су прошла сва сретна времена,
никад није нестало оно што је главно,
никад није нестала давна слика њена.
И опет то лице у прошлост нас врати.
Гледајући га дуго размишљамо немо
да ли ће икада моћи неко да схвати
шта у старцу буди бледо лице њено.
Мрки поглед старог открива нам тајну
о тој бледој слици нама незнаној ˗
некада давно имао је љубав сјајну
коју је изгубио у младости раној.
Шта старчево лице жели да нам каже?
Поручује свима да чувамо своје,
да не дозволимо ником да нас лаже
јер се у животу и секунде изгубљене броје.
Немања Стојићевић, IV5
Mашинско-електротехничка школа, Бор
Где је шминка?
Дана 07.02. ове године, у Гимназији „Бора Станковић“, у Бору догодио се незапамћен злочин.
Како наше новине сазнају, ученица И. Б. (17) из Бора и две малолетне ученице које су од раније познате полицији, М. Р. (17) и М. Б. (17), обе са пребивалиштем у Бору, из торбе „миљеница број 4“, марке „P... S...“ украле су комплет за шминкање. На место злочина, убрзо након позива, изашли су припадници Полицијске управе Бор. Изјаву за наш лист дао је начелник ПУ у Бору Бошко Радичевић: „Ово је срамота за гимназију, за школство, за Србију. Оно што ја могу да обећам јесте да ће против осумњичених бити поднета кривична пријава и да ће надлежне службе дати све од себе да починиоци одговарају за овај злочин.“ По речима Сузане Милићевић, вишег тужиоца Окружног суда у Зајечару, „прописана казна за ово кривично дело ситне крађе јесте новчана казна или казна затвором до шест месеци“.
Сви запослени у школи, а и ученици су у шоку. Оно што се најчешће чује по ходницима јесте питање: „Шта је следеће? Почели су од онога што највише боли.“ Родитељи оштећене, након што су дошли себи, рекли су да ће ово њиховој кћери трајно нарушити здравље и нанети теже последице. Мајка је била дециднија: „Затекли сте ме, надам се да ми је фризура у реду. Једино што тренутно могу рећи, док се не упознам са детаљима, јесте да се надам да у торби није била моја шминка.“
Покушали смо да ступимо у контакт и са директорком школе, која је, како смо чули из њене канцеларије, „недоступна за новинаре“. Једини вољан да разговара са нама био је Љубомир Губијан, секретар школе, који је изјавио: „Све ће на крају бити фес.“
Оно што нам је преостало у овом тренутку јесте да се надамо да овај злочин неће испровоцирати низ других, да ће одговорни бити кажњени и да надлежне институције овога пута неће заказати.
Сретен Баџа, III3
Гимназија „Бора Станковић“, Бор
07.02.2013.
Како наше новине сазнају, ученица И. Б. (17) из Бора и две малолетне ученице које су од раније познате полицији, М. Р. (17) и М. Б. (17), обе са пребивалиштем у Бору, из торбе „миљеница број 4“, марке „P... S...“ украле су комплет за шминкање. На место злочина, убрзо након позива, изашли су припадници Полицијске управе Бор. Изјаву за наш лист дао је начелник ПУ у Бору Бошко Радичевић: „Ово је срамота за гимназију, за школство, за Србију. Оно што ја могу да обећам јесте да ће против осумњичених бити поднета кривична пријава и да ће надлежне службе дати све од себе да починиоци одговарају за овај злочин.“ По речима Сузане Милићевић, вишег тужиоца Окружног суда у Зајечару, „прописана казна за ово кривично дело ситне крађе јесте новчана казна или казна затвором до шест месеци“.
Сви запослени у школи, а и ученици су у шоку. Оно што се најчешће чује по ходницима јесте питање: „Шта је следеће? Почели су од онога што највише боли.“ Родитељи оштећене, након што су дошли себи, рекли су да ће ово њиховој кћери трајно нарушити здравље и нанети теже последице. Мајка је била дециднија: „Затекли сте ме, надам се да ми је фризура у реду. Једино што тренутно могу рећи, док се не упознам са детаљима, јесте да се надам да у торби није била моја шминка.“
Покушали смо да ступимо у контакт и са директорком школе, која је, како смо чули из њене канцеларије, „недоступна за новинаре“. Једини вољан да разговара са нама био је Љубомир Губијан, секретар школе, који је изјавио: „Све ће на крају бити фес.“
Оно што нам је преостало у овом тренутку јесте да се надамо да овај злочин неће испровоцирати низ других, да ће одговорни бити кажњени и да надлежне институције овога пута неће заказати.
Сретен Баџа, III3
Гимназија „Бора Станковић“, Бор
07.02.2013.