Реализам
У европским земљама реализам се везује за прву половину 19. века. У српској књижевности се јавља седамдесетих година 19. века, када се јављају два чланка Светозара Марковића: „Певање и мишљење“ и „Реалност у поезији“. Манифестом европског реализма сматра се предговор драми "Кромвел" Виктора Игоа.
Реализам се јавља као књижевни метод (реалистички начин писања који се може јавити у свим временима) и као књижевни правац (историјски омеђено раздобље са посебним обележјима).
Реализам се повезује са позитивизмом (правац у филозофији који инсистира на објективним чињеницама), марксизмом (окренутост друштвеним појавама) и дарвинизмом (теорија о постанку и развитку врста у животињском свету, која је утицала на схватање односа у људском друштву). Тако реализам истиче објективност и научност као идеал.
У реализму се пише о обичном човеку, његовом свакодневном животу и друштву у коме живи.
Фабула (склоп догађаја) има важну улогу у откривању карактера ликова и приказивању друштвене стварности.
У реализму преовлађује социјално-психолошка мотивација ликова: поступци ликова и њихови карактери одређени су социјалним приликама у којима живе и њиховим унутрашњим, психичким особинама. Ликови могу бити статични (имају једну до две особине које остају непромењене од почетка до краја дела) и динамични (ликови су у развоју, њихове особине се мењају у току дела).
Велику улогу у описивању карактера ликова имају и описи: пејзаж (опис природе), ентеријер (опис унутрашњег простора), екстеријер (опис спољашњег простора), портрет (физички изглед и унутрашње особине).
Разликује се језик ликова и језик приповедача. Језик ликова је често прожет дијалектизмима, жаргонизмима и елементима професионалног говора, што нам говори о њиховим сталешким, професионалним и етничким особинама.
У реализму доминира прозно стварање (приповетка и роман) и драма (драма у ужем смислу и комедија), а поезија је у опадању.
Најзначајнији представници европског реализма су: Оноре де Балзак, Лав Николајевич Толстој, Фјодор Михајлович Достојевски, Стендал, Чарлс Дикенс, Гистав Флобер. Значајни представници реализма у српској књижевности су: Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Лаза Лазаревић, Радоје Домановић, Стеван Сремац, Светолик Ранковић, Војислав Илић и други.
Реализам се јавља као књижевни метод (реалистички начин писања који се може јавити у свим временима) и као књижевни правац (историјски омеђено раздобље са посебним обележјима).
Реализам се повезује са позитивизмом (правац у филозофији који инсистира на објективним чињеницама), марксизмом (окренутост друштвеним појавама) и дарвинизмом (теорија о постанку и развитку врста у животињском свету, која је утицала на схватање односа у људском друштву). Тако реализам истиче објективност и научност као идеал.
У реализму се пише о обичном човеку, његовом свакодневном животу и друштву у коме живи.
Фабула (склоп догађаја) има важну улогу у откривању карактера ликова и приказивању друштвене стварности.
У реализму преовлађује социјално-психолошка мотивација ликова: поступци ликова и њихови карактери одређени су социјалним приликама у којима живе и њиховим унутрашњим, психичким особинама. Ликови могу бити статични (имају једну до две особине које остају непромењене од почетка до краја дела) и динамични (ликови су у развоју, њихове особине се мењају у току дела).
Велику улогу у описивању карактера ликова имају и описи: пејзаж (опис природе), ентеријер (опис унутрашњег простора), екстеријер (опис спољашњег простора), портрет (физички изглед и унутрашње особине).
Разликује се језик ликова и језик приповедача. Језик ликова је често прожет дијалектизмима, жаргонизмима и елементима професионалног говора, што нам говори о њиховим сталешким, професионалним и етничким особинама.
У реализму доминира прозно стварање (приповетка и роман) и драма (драма у ужем смислу и комедија), а поезија је у опадању.
Најзначајнији представници европског реализма су: Оноре де Балзак, Лав Николајевич Толстој, Фјодор Михајлович Достојевски, Стендал, Чарлс Дикенс, Гистав Флобер. Значајни представници реализма у српској књижевности су: Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Лаза Лазаревић, Радоје Домановић, Стеван Сремац, Светолик Ранковић, Војислав Илић и други.
Књижевност српског реализма
Реализам се у српској књижевности јавља седамдесетих година 19. века, у време када већ пролази у европским књижевностима. Појаву реализма у српској књижевности условиле су промене у економском, друштвеном и политичком животу: распадање патријархалне заједнице, раслојавање и пропадање села, гомилање капитала, деспотски режим, појава опозиционих политичких странака). Јављају се следеће теме: верно приказивање начина живота, обичаја, схватања и начина говора људи у појединим крајевима, регионална тематика, патријархални односи, приказивање сеоског животаи живота мале вароши (паланке).
Фазе у развоју реализма су:
1) рани реализам (Јаков Игњатовић, Милован Глишић),
2) развијени - психолошки реализам (Л. Лазаревић, Р. Домановић, С. Сремац, С. Матавуљ),
3) модерни реализам (Б. Станковић, П. Кочић и И. Ћипико).
Фазе у развоју реализма су:
1) рани реализам (Јаков Игњатовић, Милован Глишић),
2) развијени - психолошки реализам (Л. Лазаревић, Р. Домановић, С. Сремац, С. Матавуљ),
3) модерни реализам (Б. Станковић, П. Кочић и И. Ћипико).