Гаврил Стефановић Венцловић
Гаврил Стефановић Венцловић био је најбољи и најплоднији ученик Кипријана Рачанина и најкарактеристичнији представник српскословенске школе.
О његовом пореклу, због његовог туђинског презимена, могу се чинити само претпоставке. Зна се да је био јеромонах, да је једно време живео у Сентандреји и био у школи Кипријана Рачанина; да је око 1736. био капелан у Ђуру и да је 1739, у доба верских гоњења, дошао као "славни проповедник" међу српске шајкаше у Коморану. Од 1747. губи му се траг.
Он је био пре свега вешт и вредан преписивач црквених књига и од њега је остао велики број преписа. Сем тога био је добар цртач и илустровао је своје преписе, и мисли се да је радио и неке иконостасе. Био је можда најобразованији српски калуђер свога времена, знао је руски и пољски, и преводио је са тих језика. Његов рад пада у доба од 1716. до 1747, и од њега је сачувано тринаест мањих и већих рукописа, преписа разних црквених зборника и превода из руског и пољског.
Венцловић јасно показује како је руска теолошка књижевност почела да утиче на Србе, али он је нарочито значајан због језика којим је своја дела писао. Управо, он има два језика којима пише. Када пише књиге за црквену употребу, нарочито када преводи са рускога књиге црквене учености, он пише српскословенским језиком. Али када пише за народ, нарочито када саставља беседе, он се служи чистим и лепим народним језиком. И значајно је да је он тим језиком писао нарочито после 1740, када је код Срба стао преовлађивати рускословенски језик. Његове беседе одликују се чистим, једрим, живописним народним језиком, правом народном синтаксом, обилним народним речником, фигурама из народнога стила, показују велико познавање народнога живота и потреба, тако да имају и извесне беседничке вредности.
Код Гаврила Стефановића Венцловића може се уочити: и почетак утицаја руске теологије на српске писце, и подизање образовања наших старих калуђера, и јачина традиције српскословенске књижевности. То је у целој српској књижевности први писац који је за народ почео писати чистим српским језиком. Како његова дела нису била штампана, то нису могла бити од непосредног утицаја на даљи развитак српске књижевности, али она добро показују "како би се према староме српскословенском књижевном језику (да није било прекида) српски народни књижевни језик развијао" (Стојан Новаковић).
О његовом пореклу, због његовог туђинског презимена, могу се чинити само претпоставке. Зна се да је био јеромонах, да је једно време живео у Сентандреји и био у школи Кипријана Рачанина; да је око 1736. био капелан у Ђуру и да је 1739, у доба верских гоњења, дошао као "славни проповедник" међу српске шајкаше у Коморану. Од 1747. губи му се траг.
Он је био пре свега вешт и вредан преписивач црквених књига и од њега је остао велики број преписа. Сем тога био је добар цртач и илустровао је своје преписе, и мисли се да је радио и неке иконостасе. Био је можда најобразованији српски калуђер свога времена, знао је руски и пољски, и преводио је са тих језика. Његов рад пада у доба од 1716. до 1747, и од њега је сачувано тринаест мањих и већих рукописа, преписа разних црквених зборника и превода из руског и пољског.
Венцловић јасно показује како је руска теолошка књижевност почела да утиче на Србе, али он је нарочито значајан због језика којим је своја дела писао. Управо, он има два језика којима пише. Када пише књиге за црквену употребу, нарочито када преводи са рускога књиге црквене учености, он пише српскословенским језиком. Али када пише за народ, нарочито када саставља беседе, он се служи чистим и лепим народним језиком. И значајно је да је он тим језиком писао нарочито после 1740, када је код Срба стао преовлађивати рускословенски језик. Његове беседе одликују се чистим, једрим, живописним народним језиком, правом народном синтаксом, обилним народним речником, фигурама из народнога стила, показују велико познавање народнога живота и потреба, тако да имају и извесне беседничке вредности.
Код Гаврила Стефановића Венцловића може се уочити: и почетак утицаја руске теологије на српске писце, и подизање образовања наших старих калуђера, и јачина традиције српскословенске књижевности. То је у целој српској књижевности први писац који је за народ почео писати чистим српским језиком. Како његова дела нису била штампана, то нису могла бити од непосредног утицаја на даљи развитак српске књижевности, али она добро показују "како би се према староме српскословенском књижевном језику (да није било прекида) српски народни књижевни језик развијао" (Стојан Новаковић).