Захарија Стевановић Орфелин
Доситеј Обрадовић, Јован Рајић и Захарија Орфелин су три најзнатнија књижевна радника српска у XVIII веку. Орфелин је своје врло разноструке способности развијао у неколико праваца и први започињао рад на неколико поља народне просвете: живописац, бакрорезац, калиграф, картограф, писац богословских, школских и природњачких књига, историчар, физичар, виноградар, песник, састављач календара.
ЖИВОТ
Захарија Стефановић Орфелин родио се 1726. године, у Вуковару, у Срему. Право презиме му је било Стефановић, а сам се назвао Орфелин. Није се редовно школовао, и што је научио постигао је својим самоучким трудом. У младости је био учитељ. Напустивши ту службу, провео је неколико година, од 1757, као чиновник, "архиепископско-митрополијски илирически канцелист", секретар или благајник, код српских црквених великодостојника у Карловцима, Темишвару, Новом Саду, Пакрацу. Он је несталан, без сигурних средстава за живот, и цео век проводи у лутању од места до места. Бивао је и домаћи учитељ, налазио је уточиште и у фрушкогорским манастирима, одлазио је у Млетке, где је штампао своја дела и где је, изгледа, изучио сликарство и бакрорез, у чему се јако усавршио. На појединим својим радовима потписивао се као члан бечких академија уметности. Од књижевнога рада није могао живети, у последњим годинама живота био је у беди, живећи готово од милостиње. Сасвим оронуо и оболео, добио је најзад уточиште на Исајлову, добру бачког владике крај Новог Сада, и ту, убог и напуштен, умро 19. јануара 1785. године.
БОГОСЛОВСКИ РАД
На свима пољима на којима је радио Орфелин је имао успеха. Његови бакрорези показују доброг цртача и вештог резача; илустрације у Житïю Петра Великог, најбоље штампаној и по спољашности најлепшој српској књизи тога доба, не показују само вешта мајстора но правога уметника, који би добро изгледао ма где у Европи да је био. Исто тако одлични су његови картографски радови.
Свој прави списатељски рад Орфелин почео је побожним књигама. Он је обично преводио са рускога, каткада просто прештампавао руска издања, давао катихизисе који су у ствари изводи руских катихизиса, списе о догмама православне цркве, популарне побожне поуке. Све то радио је без икаквих књижевних амбиција, често и не потписујући се, више да би могао живети, и сви ти послови су без књижевне вредности. Једини његов бољи и оригинални богословски рад јесте рукопис Апостолское млеко, писан у Темишвару 1763, једно од најранијих дела написаних на српском народном језику. То је нека врста катихизиса, који је написао за свога сина, са родитељском нежношћу и искреном побожношћу, са нечим топлим и интимним у тону.
КЊИЖЕВНИ РАД
Захарија Орфелин је један од најранијих српских књижевних песника. 1761. изишла је у Млецима књижица Плачъ Сербiи, еяже сыны въ различныя государства разсъялися. Упоредо са том књижицом, у истој млетачкој штампарији и исте године, изишла је књижица: Горестный плачъ славныя иногда Сербіи, своихъ царей, князей, вождовъ, градовъ же и земель лишенныя, и на чужихъ предълехъ въ жалостномъ подданствъ съдящыя. Ова друга књига има исти садржај као и прва, има исти број паралелних строфа, разлика је што је прва на српском народном, а друга на рускословенском језику. Српска верзија је много боља, јаснија, слободнија и са бољим стиховима. Обе књижице су изишле без потписа, само на првој била је шифра С. С. С. (»Собствени Син Сербији«, како се тумачи), и тек у новије доба утврђено је да им је писац Захарија Орфелин. Песник узбуђено опева злу судбину српскога народа у Аустрији, вероломност нових господара, неродољубље српских црквених старешина. То је прва штампана књига у којој има антиаустријске тенденције и у којој је изражена тежња српскога народа за пуном националном слободом. Орфелин, који је у то доба био мали чиновник при митрополитском двору, није смео потписати овај антиаустријски и антијерархијски патриотски и политички спев.
Значајан посао Захарије Орфелина јесте Славено-сербскій магазинъ то естъ: собраніе разныхъ сочиненій и преводовъ, къ пользъ, и увеселенïю служащихъ. Овај часопис појавио се у Млецима 1768. године, први не само међу Србима но и међу свима Јужним Словенима. Зависан у својој сиротињи, страхујући да не дође у сукоб са калуђерима, Орфелин се и на овом делу није потписао. Што је од нарочитога значаја у овом часопису то је већи предговор, у коме је назначено зашто се тај часопис покренуо и у коме духу ће се уређивати. То није само програм књижевнога рада у једном часопису но цео један проглас историјскога значаја, у коме ће се први пут на српском језику изнети напредне и просветитељске идеје рационалистичког XVIII века, мисао световне културе, рада "на обшчу ползу" и ради "шчастија человјеческог рода", просвете за све сталеже, писања на народном језику — свега онога што ће мало затим почети да проповеда Доситеј Обрадовић.
Орфелин прославља ново доба и "шчастљиву Европу", тако богату ученим, напредним људима који траже "шчастије садашњему человјеческому роду", ново доба када се Европа прекрилила многобројним научним установама и када сваки дан излазе на свет "премудро сочињене књиге". Орфелин је нарочито одушевљен за нову науку, која хоће да знање постане опште благо људи и да зраци просвете греју све сталеже и све народе. Зато се пише тако да сваки може разумети, народним језиком који је приступачан и најпростијим људима. Нарочито је потребно да се наука и просвета тако схвате код једног тако запуштеног и заосталог народа као што је српски, који је иначе "по природи најспособњејши к сваким наукам". Славено-сербскій магазинъ биће у тим идејама општекорисне науке и општенародне просвете.
По садржају то је био сасвим модеран часопис, за поуку и забаву, у стиху и прози, са прегледом нових књига српских. Лист је био уређен по угледу на Ежемъсячныя Сочиненiя, "први учено-књижевни часопис у Русији", који је од 1755. почела издавати у Петрограду Руска академија наука. Орфелин је и правац, и основне идеје, и терминологију, и формат, и штампу, и распоред радова удесио по том руском часопису, и из њега је превео неколико чланака. Само Орфелиново предисловије није ништа друго до предговор у првом броју руског часописа. Орфелин је одатле узео главне идеје, негде је просто преводио, одбацивши што је било за руске прилике, и удесио према српским потребама. Оригиналних састава нема, сами прилози немају књижевне вредности, али оно што је карактеристично то је сама замисао о покретању једног оваквог часописа и нове идеје први пут изнесене у предговору.
ИСТОРИЧАР
Најважнији посао Захарије Орфелина јесте његово историјско дело Житіе и славныя дъла Государя императора Петра Великаго, самодержца всероссійскаго, съ преположеніемъ краткой географической и политической исторiи о россійскомъ царствъ. Дело је изишло у Млецима 1772. године, у две велике свеске, које заједно износе близу 800 страна. И на овој књизи Орфелин, аустријски поданик, чиновник код зависних српских архијереја у Угарској, у доба када су се прогониле сваке симпатије и везе Срба према Русији, није смео потписати ову апологију руског владаоца. Дуго време нагађало се ко је писац, и тек у последње време ствар се утврдила. Поред обичног издања има и једно боље издање ове књиге, на финој хартији, са врло лепим бакрорезима и добрим картама, и са посветом Катарини II и потписом писца.
Док се у црквеним круговима руским Петар Велики, због својих напредних рефорама у цркви, проглашавао за антихриста, са друге стране имао је обожавалаца, и међу њима је и Орфелин. Он га назива: "образцем лучших государеј и удивленијем политиков", "несравњеним Геројем", "преславним Императором", "беспримерним Монархом". Он га велича не само као највећег словенског владара но и као просвећеног владаоца, филозофа и реформатора на престолу, који из своје земље прогони глупост и дивљину. Орфелин је тај свој посао радио дуго, неких пет година, и савесно. Преко својих пријатеља из Русије набавио је целу једну библиотеку руских и страних дела о Петру Великом, међу осталим Ломоносова и Волтера. Поред тога он даје и оригиналних података о вези Срба са Петром Великим. Цео посао је схваћен на широј основици, врло добро је израђен и остаје најбољи историјски рад у српској књижевности XVIII века. Житiе Петра Великог "по укупном схватању и оцени Петрове личности, као и богатој и савесној употреби помоћних средстава, не заостаје нимало за савременим делима о цару Петру Великом" (Др Јован Радонић). 1774. године, у Петрограду, кнез М. Шчербатов и В. Троепољски издали су друго и поправљено издање овог Орфелиновог дела.
ОПШТИ ПОГЛЕД
Делатност Захарије Орфелина у српској књижевности је разнострана и плодна, и неких тридесет година он успешно ради у неколико праваца. Многострук, обилан и плодан дух, он се са успехом огледа на неколико поља и задовољава многобројне и разнородне духовне потребе српског друштва оног времена. Он заузима посебно место у српској књижевности XVIII века: он је прелазан писац између старије, богословске, и нове просветитељске световне књжевности. По броју својих дела он је највише радио на богословској књижевности, али то су обредне књиге и уџбеници, махом преводи и прераде, готово књижарски послови. Орфелин је човек нових идеја, он је обожавалац Петра Великог, и, пре Доситеја Обрадовића, истиче се као противник калуђера и злоупотреба у цркви. Сам Доситеј Обрадовић га је зато веома ценио. Сиромах, зависан од калуђера, усамљен у својим новим идејама, он мора да крије своје мисли, и само у књигама које не потписује он напада на српске архијереје који занемарују српске националне интересе, на њихово властољубље и среброљубље, на лење и незналичке калуђере које назива "шумским беспосличарима". Он велича природне науке, проповеда просвету за широке слојеве народа, тражи употребу народнога језика, и први међу Србима почиње се служити грађанском азбуком. То је први проповедник рационализма код Срба. У погледу идеја он је претеча Доситеја Обрадовића; у погледу народнога језика он је претеча Вука Караџића.
ЖИВОТ
Захарија Стефановић Орфелин родио се 1726. године, у Вуковару, у Срему. Право презиме му је било Стефановић, а сам се назвао Орфелин. Није се редовно школовао, и што је научио постигао је својим самоучким трудом. У младости је био учитељ. Напустивши ту службу, провео је неколико година, од 1757, као чиновник, "архиепископско-митрополијски илирически канцелист", секретар или благајник, код српских црквених великодостојника у Карловцима, Темишвару, Новом Саду, Пакрацу. Он је несталан, без сигурних средстава за живот, и цео век проводи у лутању од места до места. Бивао је и домаћи учитељ, налазио је уточиште и у фрушкогорским манастирима, одлазио је у Млетке, где је штампао своја дела и где је, изгледа, изучио сликарство и бакрорез, у чему се јако усавршио. На појединим својим радовима потписивао се као члан бечких академија уметности. Од књижевнога рада није могао живети, у последњим годинама живота био је у беди, живећи готово од милостиње. Сасвим оронуо и оболео, добио је најзад уточиште на Исајлову, добру бачког владике крај Новог Сада, и ту, убог и напуштен, умро 19. јануара 1785. године.
БОГОСЛОВСКИ РАД
На свима пољима на којима је радио Орфелин је имао успеха. Његови бакрорези показују доброг цртача и вештог резача; илустрације у Житïю Петра Великог, најбоље штампаној и по спољашности најлепшој српској књизи тога доба, не показују само вешта мајстора но правога уметника, који би добро изгледао ма где у Европи да је био. Исто тако одлични су његови картографски радови.
Свој прави списатељски рад Орфелин почео је побожним књигама. Он је обично преводио са рускога, каткада просто прештампавао руска издања, давао катихизисе који су у ствари изводи руских катихизиса, списе о догмама православне цркве, популарне побожне поуке. Све то радио је без икаквих књижевних амбиција, често и не потписујући се, више да би могао живети, и сви ти послови су без књижевне вредности. Једини његов бољи и оригинални богословски рад јесте рукопис Апостолское млеко, писан у Темишвару 1763, једно од најранијих дела написаних на српском народном језику. То је нека врста катихизиса, који је написао за свога сина, са родитељском нежношћу и искреном побожношћу, са нечим топлим и интимним у тону.
КЊИЖЕВНИ РАД
Захарија Орфелин је један од најранијих српских књижевних песника. 1761. изишла је у Млецима књижица Плачъ Сербiи, еяже сыны въ различныя государства разсъялися. Упоредо са том књижицом, у истој млетачкој штампарији и исте године, изишла је књижица: Горестный плачъ славныя иногда Сербіи, своихъ царей, князей, вождовъ, градовъ же и земель лишенныя, и на чужихъ предълехъ въ жалостномъ подданствъ съдящыя. Ова друга књига има исти садржај као и прва, има исти број паралелних строфа, разлика је што је прва на српском народном, а друга на рускословенском језику. Српска верзија је много боља, јаснија, слободнија и са бољим стиховима. Обе књижице су изишле без потписа, само на првој била је шифра С. С. С. (»Собствени Син Сербији«, како се тумачи), и тек у новије доба утврђено је да им је писац Захарија Орфелин. Песник узбуђено опева злу судбину српскога народа у Аустрији, вероломност нових господара, неродољубље српских црквених старешина. То је прва штампана књига у којој има антиаустријске тенденције и у којој је изражена тежња српскога народа за пуном националном слободом. Орфелин, који је у то доба био мали чиновник при митрополитском двору, није смео потписати овај антиаустријски и антијерархијски патриотски и политички спев.
Значајан посао Захарије Орфелина јесте Славено-сербскій магазинъ то естъ: собраніе разныхъ сочиненій и преводовъ, къ пользъ, и увеселенïю служащихъ. Овај часопис појавио се у Млецима 1768. године, први не само међу Србима но и међу свима Јужним Словенима. Зависан у својој сиротињи, страхујући да не дође у сукоб са калуђерима, Орфелин се и на овом делу није потписао. Што је од нарочитога значаја у овом часопису то је већи предговор, у коме је назначено зашто се тај часопис покренуо и у коме духу ће се уређивати. То није само програм књижевнога рада у једном часопису но цео један проглас историјскога значаја, у коме ће се први пут на српском језику изнети напредне и просветитељске идеје рационалистичког XVIII века, мисао световне културе, рада "на обшчу ползу" и ради "шчастија человјеческог рода", просвете за све сталеже, писања на народном језику — свега онога што ће мало затим почети да проповеда Доситеј Обрадовић.
Орфелин прославља ново доба и "шчастљиву Европу", тако богату ученим, напредним људима који траже "шчастије садашњему человјеческому роду", ново доба када се Европа прекрилила многобројним научним установама и када сваки дан излазе на свет "премудро сочињене књиге". Орфелин је нарочито одушевљен за нову науку, која хоће да знање постане опште благо људи и да зраци просвете греју све сталеже и све народе. Зато се пише тако да сваки може разумети, народним језиком који је приступачан и најпростијим људима. Нарочито је потребно да се наука и просвета тако схвате код једног тако запуштеног и заосталог народа као што је српски, који је иначе "по природи најспособњејши к сваким наукам". Славено-сербскій магазинъ биће у тим идејама општекорисне науке и општенародне просвете.
По садржају то је био сасвим модеран часопис, за поуку и забаву, у стиху и прози, са прегледом нових књига српских. Лист је био уређен по угледу на Ежемъсячныя Сочиненiя, "први учено-књижевни часопис у Русији", који је од 1755. почела издавати у Петрограду Руска академија наука. Орфелин је и правац, и основне идеје, и терминологију, и формат, и штампу, и распоред радова удесио по том руском часопису, и из њега је превео неколико чланака. Само Орфелиново предисловије није ништа друго до предговор у првом броју руског часописа. Орфелин је одатле узео главне идеје, негде је просто преводио, одбацивши што је било за руске прилике, и удесио према српским потребама. Оригиналних састава нема, сами прилози немају књижевне вредности, али оно што је карактеристично то је сама замисао о покретању једног оваквог часописа и нове идеје први пут изнесене у предговору.
ИСТОРИЧАР
Најважнији посао Захарије Орфелина јесте његово историјско дело Житіе и славныя дъла Государя императора Петра Великаго, самодержца всероссійскаго, съ преположеніемъ краткой географической и политической исторiи о россійскомъ царствъ. Дело је изишло у Млецима 1772. године, у две велике свеске, које заједно износе близу 800 страна. И на овој књизи Орфелин, аустријски поданик, чиновник код зависних српских архијереја у Угарској, у доба када су се прогониле сваке симпатије и везе Срба према Русији, није смео потписати ову апологију руског владаоца. Дуго време нагађало се ко је писац, и тек у последње време ствар се утврдила. Поред обичног издања има и једно боље издање ове књиге, на финој хартији, са врло лепим бакрорезима и добрим картама, и са посветом Катарини II и потписом писца.
Док се у црквеним круговима руским Петар Велики, због својих напредних рефорама у цркви, проглашавао за антихриста, са друге стране имао је обожавалаца, и међу њима је и Орфелин. Он га назива: "образцем лучших государеј и удивленијем политиков", "несравњеним Геројем", "преславним Императором", "беспримерним Монархом". Он га велича не само као највећег словенског владара но и као просвећеног владаоца, филозофа и реформатора на престолу, који из своје земље прогони глупост и дивљину. Орфелин је тај свој посао радио дуго, неких пет година, и савесно. Преко својих пријатеља из Русије набавио је целу једну библиотеку руских и страних дела о Петру Великом, међу осталим Ломоносова и Волтера. Поред тога он даје и оригиналних података о вези Срба са Петром Великим. Цео посао је схваћен на широј основици, врло добро је израђен и остаје најбољи историјски рад у српској књижевности XVIII века. Житiе Петра Великог "по укупном схватању и оцени Петрове личности, као и богатој и савесној употреби помоћних средстава, не заостаје нимало за савременим делима о цару Петру Великом" (Др Јован Радонић). 1774. године, у Петрограду, кнез М. Шчербатов и В. Троепољски издали су друго и поправљено издање овог Орфелиновог дела.
ОПШТИ ПОГЛЕД
Делатност Захарије Орфелина у српској књижевности је разнострана и плодна, и неких тридесет година он успешно ради у неколико праваца. Многострук, обилан и плодан дух, он се са успехом огледа на неколико поља и задовољава многобројне и разнородне духовне потребе српског друштва оног времена. Он заузима посебно место у српској књижевности XVIII века: он је прелазан писац између старије, богословске, и нове просветитељске световне књжевности. По броју својих дела он је највише радио на богословској књижевности, али то су обредне књиге и уџбеници, махом преводи и прераде, готово књижарски послови. Орфелин је човек нових идеја, он је обожавалац Петра Великог, и, пре Доситеја Обрадовића, истиче се као противник калуђера и злоупотреба у цркви. Сам Доситеј Обрадовић га је зато веома ценио. Сиромах, зависан од калуђера, усамљен у својим новим идејама, он мора да крије своје мисли, и само у књигама које не потписује он напада на српске архијереје који занемарују српске националне интересе, на њихово властољубље и среброљубље, на лење и незналичке калуђере које назива "шумским беспосличарима". Он велича природне науке, проповеда просвету за широке слојеве народа, тражи употребу народнога језика, и први међу Србима почиње се служити грађанском азбуком. То је први проповедник рационализма код Срба. У погледу идеја он је претеча Доситеја Обрадовића; у погледу народнога језика он је претеча Вука Караџића.