Лаза Лазаревић
Лаза Лазаревић (1851-1890) утемељивач је српске психолошке приповетке. У својим делима не приказује социјалне проблеме, већ индивидуалне, психолошке и скривене људске проблеме. Пише о грађанском и сеоском патријархалном животу, идеализује стари патријархални свет и његове вредности (рад, разумевање, морал, слога, срећа).
Написао је свега девет приповедака: „Први пут с оцем на јутрење“, „Све ће то народ позлатити“, „Ветар“, „Вертер“, „Швабица“, „Школска икона“, „На бунару“, „Он зна све“, „У добри час, хајдуци“.
Написао је свега девет приповедака: „Први пут с оцем на јутрење“, „Све ће то народ позлатити“, „Ветар“, „Вертер“, „Швабица“, „Школска икона“, „На бунару“, „Он зна све“, „У добри час, хајдуци“.
„Ветар“
„Ветар“ је психолошка приповетка, а тема је узета из грађанског живота. Јављају се два приповедача: свезнајући, који преноси Јанкову причу, и наратор у делу (Јанко), који приповеда у 1. лицу.
Јанко је интелектуалац пренаглашених емција, затворен је у себеи склон размишљањима, несамосталан и несигуран да сам донесе одлуку, неодлучан и непредузимљив.
Школовао се у Паризу. Растао је без оца, уз мајку, живећи са њом скромно и увек у сенци њеног ауторитета. Запослен је у министарству. Део дана проводи са мајком, а затим са пријатељем Јоцом. Њихове разговоре обично започиње мајка питањем о његовој женидби.
На први поглед, њихови односи изгледају хармонично и идилично. Јанко је патријархалан, уважава мајку, поштује је и дели њене назоре. Његова мајка је посесивна и као да га не жели пустити од себе. Она се понаша према њему као према малом детету: тепа му мазећи га и чешкајући по глави, угађа му и уважава жеље чак и кад мисли да Јанко није у праву. Међутим, овакав однос између мајке и сина је поремећен. Он је свестан њене посесивности и схвата да она заправо не жели да се он ожени, али то прећуткује („Али је увек, кад год је говор о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као кад је говорила о томе где су јој ствари и како да је обучем кад умре.“).
Јанко за себе каже да је помало фаталиста - верује да је све у божјим рукама, да се треба препустити судбини и не треба ни о чему бринути. Овакво гледање на живот поткрепљује мајчина прича о два црва, која говори да и најмања створења заслужују да се неко брине о њима. Међутим, Јанко схвата поруку ове приче само делимично јер је он неспреман да брине о некоме. Прича о два црва требало би да га суочи са сопственим ставом - да све препушта судбини, да све оставља времену и случају. Он и сам за себе каже да „болује од случаја“.
Промену у Јанков живот уноси кћер чича Ђорђа, у коју се заљубљује. Међутим, и ова, као и претходне његове љубави (Каролина, Марија, Станка), завршила се неславно. Ни за једну девојку није се истински везао, а његова мајка се плашила да се не заљуби у какву Швабицу и доведе је у Србију. Јанко је потпуно опчињен Ђорђевом кћери. и мајка ће за њу рећи да је добро и честито створење, да је од добрих родитеља. Али „друкчија пресуда“ у њеним очима (у њеним очима угледаће „нешто огромно велико“) учиниће и ову љубав неоствареном. Иако му мајка говори да иде за њом, њена рука се несвесно испречила пред њим.
Важну улогу у приповеци имају снови, који откривају Јанкова схватања, жеље и страхове. Тек у сну Јанко се ослобађа стега мајчиног ауторитета и свог васпитања и препушта се осећањима.
Најчешћи мотиви у приповеци су мотив ветра (Јанкова осећања), дима и прашине (пометеност, узнемиреност, тескоба) и мотив светлости (тренуци самопоуздања кад је угледао девојку).
Јанко је интелектуалац пренаглашених емција, затворен је у себеи склон размишљањима, несамосталан и несигуран да сам донесе одлуку, неодлучан и непредузимљив.
Школовао се у Паризу. Растао је без оца, уз мајку, живећи са њом скромно и увек у сенци њеног ауторитета. Запослен је у министарству. Део дана проводи са мајком, а затим са пријатељем Јоцом. Њихове разговоре обично започиње мајка питањем о његовој женидби.
На први поглед, њихови односи изгледају хармонично и идилично. Јанко је патријархалан, уважава мајку, поштује је и дели њене назоре. Његова мајка је посесивна и као да га не жели пустити од себе. Она се понаша према њему као према малом детету: тепа му мазећи га и чешкајући по глави, угађа му и уважава жеље чак и кад мисли да Јанко није у праву. Међутим, овакав однос између мајке и сина је поремећен. Он је свестан њене посесивности и схвата да она заправо не жели да се он ожени, али то прећуткује („Али је увек, кад год је говор о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као кад је говорила о томе где су јој ствари и како да је обучем кад умре.“).
Јанко за себе каже да је помало фаталиста - верује да је све у божјим рукама, да се треба препустити судбини и не треба ни о чему бринути. Овакво гледање на живот поткрепљује мајчина прича о два црва, која говори да и најмања створења заслужују да се неко брине о њима. Међутим, Јанко схвата поруку ове приче само делимично јер је он неспреман да брине о некоме. Прича о два црва требало би да га суочи са сопственим ставом - да све препушта судбини, да све оставља времену и случају. Он и сам за себе каже да „болује од случаја“.
Промену у Јанков живот уноси кћер чича Ђорђа, у коју се заљубљује. Међутим, и ова, као и претходне његове љубави (Каролина, Марија, Станка), завршила се неславно. Ни за једну девојку није се истински везао, а његова мајка се плашила да се не заљуби у какву Швабицу и доведе је у Србију. Јанко је потпуно опчињен Ђорђевом кћери. и мајка ће за њу рећи да је добро и честито створење, да је од добрих родитеља. Али „друкчија пресуда“ у њеним очима (у њеним очима угледаће „нешто огромно велико“) учиниће и ову љубав неоствареном. Иако му мајка говори да иде за њом, њена рука се несвесно испречила пред њим.
Важну улогу у приповеци имају снови, који откривају Јанкова схватања, жеље и страхове. Тек у сну Јанко се ослобађа стега мајчиног ауторитета и свог васпитања и препушта се осећањима.
Најчешћи мотиви у приповеци су мотив ветра (Јанкова осећања), дима и прашине (пометеност, узнемиреност, тескоба) и мотив светлости (тренуци самопоуздања кад је угледао девојку).