Николај Васиљевич Гогољ
Николај Васиљевич Гогољ (1809-1852) руски је писац, драматург и публициста. Одрастао је у спахијској породици и васпитаван је на најбољој традицији украјинског народног стваралаштва. Утицај фолклора и романтичарског наслеђа препознаје се у елементима фантастике, хумора и гротеске, који прожима његове приповетке („Шињел“, „Нос“, „Вече уочи Ивањдана“, „Сорочински сајам“). Сматра се „оцем руске прозе“, утемељитељем руског реализма и оснивачем „натуралне школе“ (Бјелински тако назива руски реализам). Достојевски је рекао за Гогољева дела: „Сви смо ми изашли из Гогољевог шињела.“ Зачетник је критичког и сатиричног начина приказивања.
Имао је велики утицај на развој руске и српске реалистичке књижевности (М. Глишић, Б. Нушић). Писао је о свакодневном животу, заосталости села и сиромаштву сељака, учмалости малих средина, корупцији, злоупотреби положаја. Уносио је предања, веровања и фантастичне представе човека на селу. Објавио је: збирке приповедака „Вечери на салашу код Дикањке“, „Арабеске“, „Миргород“, „Петроградске приче“, драме „Ревизор“ и „Женидба“, роман „Мртве душе“.
Имао је велики утицај на развој руске и српске реалистичке књижевности (М. Глишић, Б. Нушић). Писао је о свакодневном животу, заосталости села и сиромаштву сељака, учмалости малих средина, корупцији, злоупотреби положаја. Уносио је предања, веровања и фантастичне представе човека на селу. Објавио је: збирке приповедака „Вечери на салашу код Дикањке“, „Арабеске“, „Миргород“, „Петроградске приче“, драме „Ревизор“ и „Женидба“, роман „Мртве душе“.
"Ревизор"
На почетку драме налази се мото: „Не криви огледало ако ти је лице ружно.“
Књижевна врста: Драма „Ревизор“ обухвата елементе више врста комедије: комедије ситуације (заплет почива на замени личности), комедије нарави или друштвене комедије (критика друштва) и комедије карактера (исмевање изопачених људских нарави, морална сатира ликова).
Тема: Гогољ исмева моралну деформацију друштва: корупцију, мито, злоупотребу положаја, надменост, осионост, полтронство, страх од губитка друштвеног положаја, страх од свега што долази од надређених итд.
Друштвена позадина драме: апсолутизам „гвозденог цара“ Николаја I. У Русији у првој половини 19. века постоје феудални односи, где сељаци кметови припадају својим господарима. Свака напредна тежња се гуши сурово, држава је корумпирана и лоше организована.
Композиција:
- почетак in medias res („у средиште ствари“): долазак ревизора;
- први чин: упознавање са ликовима и друштвеним амбијентом;
- други чин: упознавање са Хлестаковим, за кога се мисли да је ревизор;
- трећи чин: Хлестакову показују град, градоначелник га води својој кући;
- четврти чин: подмићивање „ревизора“ и Хлестаковљева грамзивост; Хлестаковљево удварање и мајци и ћерци; просидба градоначелникове кћери;
- пети чин: слика малограђанске породичне среће, подсмевање Хлестакова, вест о правом ревизору.
Слика друштва: слика руског друштва дата је кроз ликове градоначелника, директора болнице, судије, школског надзорника, поштара, варошких спахија, угледних грађана, писара, полицајаца и Хлестакова, ситног чиновника из Петрограда.
Градоначелник:
- одобрава мито, које и сам прима;
- никад му није довољно, узима све што му дође под руку, не само скупе и фине ствари него и шљиве које више нико не би купио;
- два пута слави имендан;
- ако му се ко успротиви, пошаље му читав пук војске у кућу на становање;
- ако му неко учини нешто погрешно, одмах га пошаље у затвор;
- затворенике храни сувом рибом, па кад ожедне - не даје им воде;
- мештанима ствара намете;
- "Таквог начелника још нигда, господару, није било. Така нам насиља чини, да се описати не може."
Болница:
- болесници личе на коваче (капе су им прљаве);
- не постоји историја болести, нити пише од чега болују пацијенти;
-болесници пуше љут дуван, цела болница је задимљена ("мора човек да кија када уђе у болницу"), све заудара на купус, а болесницима преписана овсена чорба;
- лекар не зна руски и тешко му је да се објашњава са пацијентима;
- "Најбоље би било да болесника буде што мање, јер овако ће рећи да је рђав надзор или да је лекар незналица."
- "... Што ближе природи, тим боље - скупе лекове ми и не дајемо. Човек је проста ствар: ако ће да умре, он ће ионако умрети, ако је за оздрављење - и тако ће оздравити."
Судство:
- у судским чекаоницама чувају гуске са гушчићима;
- у самој судници суше "којекакве крпетине", а над рафом са судским актима виси ловачки корбач;
- из судијског секретара "удара ракија као из бачве";
- судија прима мито - ловачке псе;
- "Тешко ће икад икоме пасти на памет да тамо завири: то ти је брате, такво згодно и срећно место - њега и сам бог чува."
- "Ако неко завири у неки акт, ратосиљаће се живота."
- судија је 15 година на том положају и кад погледа у неки реферат, само одмахне руком: <ту ни премудри Соломон не би расправио шта је у њему истина, шта ли лаж."
Школство:
- професори имају чудну нарав: "Један између њих, на пример, онај шишкави... не сећам се како се зваше - кад год се попне на катедру, увек се некако избекељи, ево овако, а после почне руком да чупа и гњечи своју браду."
- професор историје тако ватрено објашњава ђацима да просто ван себе дође.
Поштар:
- отвара туђа писма, "не из обазривости, него више из радозналости: ја страшно волим да чујем шта јр ново по свету. И нећете веровати, то вам је необично занимљива лектира. Понеко писмо са уживањем прочиташ - у њему вам се описују разни занимљиви случајеви..., а поука, поука... боља него у владиним новинама."
- задржао једно писмо које му се највише допало.
Општа слика града и власти:
- затвореницима се не даје храна;
- по улицама нечистоћа и ђубре;
- полицајци пишу потајне доставе;
- писар на крштењу краде и у чизме гура сребрне кашичице;
- и писар узима мито, али га градоначелник га упозорава да не узима више него што му је ранг: "Мито се прима према чину!"
- Буботкин кад хоће да начини ред, "замлата својимпустим ручердама, па дели шамаре и правом и кривом.
- војници су голи и поцепани;
- у сред града депонија;
- црква за коју су им дали новац пре пет година, никад није изграђена.
Хлестаков:
- чиновник, још није напредовао у служби;
- путује и троши новац;
- карта се, па кад изгуби, продаје ствари;
- варалица;
- не зна за границе, Осип га саветује да оду што пре.
Нови појмови:
Хлестаковштина – људска особина која је добила име по Гогољевом јунаку и означава хвалисање које није поткрепљено човековим реалним могућностима и поступцима (скривање правог карактера под маском љубазности и доброте, иза које се крије унутрашња празнина, лакомисленост, сујета, лењост). Животни идеал таквих људи је избегавање обавеза, лагодан живот, новац и висока позиција у друштву. У „Ревизору“ хлестаковштину испољавају сви чиновници, градоначелник, Марја Антоновна и Ана Андрејевна.
Епиграф (натпис, наслов) – натпис на надгробном споменику, згради или предмету; фраза или низ фраза (обично цитат) на почетку дела или поглавља којим писац укратко образлаже тему дела.
Књижевна врста: Драма „Ревизор“ обухвата елементе више врста комедије: комедије ситуације (заплет почива на замени личности), комедије нарави или друштвене комедије (критика друштва) и комедије карактера (исмевање изопачених људских нарави, морална сатира ликова).
Тема: Гогољ исмева моралну деформацију друштва: корупцију, мито, злоупотребу положаја, надменост, осионост, полтронство, страх од губитка друштвеног положаја, страх од свега што долази од надређених итд.
Друштвена позадина драме: апсолутизам „гвозденог цара“ Николаја I. У Русији у првој половини 19. века постоје феудални односи, где сељаци кметови припадају својим господарима. Свака напредна тежња се гуши сурово, држава је корумпирана и лоше организована.
Композиција:
- почетак in medias res („у средиште ствари“): долазак ревизора;
- први чин: упознавање са ликовима и друштвеним амбијентом;
- други чин: упознавање са Хлестаковим, за кога се мисли да је ревизор;
- трећи чин: Хлестакову показују град, градоначелник га води својој кући;
- четврти чин: подмићивање „ревизора“ и Хлестаковљева грамзивост; Хлестаковљево удварање и мајци и ћерци; просидба градоначелникове кћери;
- пети чин: слика малограђанске породичне среће, подсмевање Хлестакова, вест о правом ревизору.
Слика друштва: слика руског друштва дата је кроз ликове градоначелника, директора болнице, судије, школског надзорника, поштара, варошких спахија, угледних грађана, писара, полицајаца и Хлестакова, ситног чиновника из Петрограда.
Градоначелник:
- одобрава мито, које и сам прима;
- никад му није довољно, узима све што му дође под руку, не само скупе и фине ствари него и шљиве које више нико не би купио;
- два пута слави имендан;
- ако му се ко успротиви, пошаље му читав пук војске у кућу на становање;
- ако му неко учини нешто погрешно, одмах га пошаље у затвор;
- затворенике храни сувом рибом, па кад ожедне - не даје им воде;
- мештанима ствара намете;
- "Таквог начелника још нигда, господару, није било. Така нам насиља чини, да се описати не може."
Болница:
- болесници личе на коваче (капе су им прљаве);
- не постоји историја болести, нити пише од чега болују пацијенти;
-болесници пуше љут дуван, цела болница је задимљена ("мора човек да кија када уђе у болницу"), све заудара на купус, а болесницима преписана овсена чорба;
- лекар не зна руски и тешко му је да се објашњава са пацијентима;
- "Најбоље би било да болесника буде што мање, јер овако ће рећи да је рђав надзор или да је лекар незналица."
- "... Што ближе природи, тим боље - скупе лекове ми и не дајемо. Човек је проста ствар: ако ће да умре, он ће ионако умрети, ако је за оздрављење - и тако ће оздравити."
Судство:
- у судским чекаоницама чувају гуске са гушчићима;
- у самој судници суше "којекакве крпетине", а над рафом са судским актима виси ловачки корбач;
- из судијског секретара "удара ракија као из бачве";
- судија прима мито - ловачке псе;
- "Тешко ће икад икоме пасти на памет да тамо завири: то ти је брате, такво згодно и срећно место - њега и сам бог чува."
- "Ако неко завири у неки акт, ратосиљаће се живота."
- судија је 15 година на том положају и кад погледа у неки реферат, само одмахне руком: <ту ни премудри Соломон не би расправио шта је у њему истина, шта ли лаж."
Школство:
- професори имају чудну нарав: "Један између њих, на пример, онај шишкави... не сећам се како се зваше - кад год се попне на катедру, увек се некако избекељи, ево овако, а после почне руком да чупа и гњечи своју браду."
- професор историје тако ватрено објашњава ђацима да просто ван себе дође.
Поштар:
- отвара туђа писма, "не из обазривости, него више из радозналости: ја страшно волим да чујем шта јр ново по свету. И нећете веровати, то вам је необично занимљива лектира. Понеко писмо са уживањем прочиташ - у њему вам се описују разни занимљиви случајеви..., а поука, поука... боља него у владиним новинама."
- задржао једно писмо које му се највише допало.
Општа слика града и власти:
- затвореницима се не даје храна;
- по улицама нечистоћа и ђубре;
- полицајци пишу потајне доставе;
- писар на крштењу краде и у чизме гура сребрне кашичице;
- и писар узима мито, али га градоначелник га упозорава да не узима више него што му је ранг: "Мито се прима према чину!"
- Буботкин кад хоће да начини ред, "замлата својимпустим ручердама, па дели шамаре и правом и кривом.
- војници су голи и поцепани;
- у сред града депонија;
- црква за коју су им дали новац пре пет година, никад није изграђена.
Хлестаков:
- чиновник, још није напредовао у служби;
- путује и троши новац;
- карта се, па кад изгуби, продаје ствари;
- варалица;
- не зна за границе, Осип га саветује да оду што пре.
Нови појмови:
Хлестаковштина – људска особина која је добила име по Гогољевом јунаку и означава хвалисање које није поткрепљено човековим реалним могућностима и поступцима (скривање правог карактера под маском љубазности и доброте, иза које се крије унутрашња празнина, лакомисленост, сујета, лењост). Животни идеал таквих људи је избегавање обавеза, лагодан живот, новац и висока позиција у друштву. У „Ревизору“ хлестаковштину испољавају сви чиновници, градоначелник, Марја Антоновна и Ана Андрејевна.
Епиграф (натпис, наслов) – натпис на надгробном споменику, згради или предмету; фраза или низ фраза (обично цитат) на почетку дела или поглавља којим писац укратко образлаже тему дела.