Оноре де Балзак
Оноре де Балзак (1799–1850), француски писац, рођен у месту Тур у Француској. Уписао је студије права на Сорбони, али убрзо напушта права због књижевности. Након напуштања романтичарских узора (Виктор Иго, Валтер Скот) прихватио је нове тенденције. Први успех постигао је романима „Шуани“ и „Шарганска кожа“. Последњих двадесет година посветио је стварању циклуса романа „Људска комедија“. Најзначајнији романи „Људске комедије“ су: „Луј Ламбер“, „Евгенија Гранде“, „Сјај и беда куртизана“, „Чича Горио“, „Изгубљене илузије“, „Рођака Бета“ и „Рођак Понс“. Његов стил одликује објективност приказа, рељефност описа, склоност ка морализаторским поукама.
Предговор "Људској комедији"
Основне поетичке поставке свог стваралаштва Балзак је изложио у предговору „Људској комедији“ из 1842. године. То је уједно и манифест (програм) француског реализма. Друштвену историју Балзак је приказивао као историју људских нарави. Балзак желео да открије узроке свих друштвених појава и карактерних црта и да на тај начин створи типове. Људи због својих слабости најчешће комични, па је и наслов циклуса романа "Људска комедија".
Један од основних књижевних поступака је опис места радње, физичког изгледа јунака, одеће и предмета. Сваки детаљан опис је у функцији предочавања јунакових убеђења и времена у којем живи. Балзаков реализам је аналитички: писац испитује узроке друштвених појава и социјалне типове које је створила средина – главни покретач свих човекових страсти.
Балзак је дао слику људских страсти које се рађају у богатству и сиримаштву: лакомост и среброљубље, похота, разврат, тврдичлук, сујета, лицемерје, жеља за влашћу и моћи, социјална обесправљеност и беда. Похлепа и лакомост на новац – основне су страсти које покрећу Балзакове јунаке. Балзак је тежио да покаже „типизирану индивидуалност“ и „индивидуализовани тип“, да пружи слику друштва, целог народа Француске, свих њених слојева и нарави.
„Људску комедију“ Балзак је замислио као супротност „Божанственој комедији“ Дантеа Алигијерија. Три целине „Људске комедије“ представљене су у облику пирамиде. Ту се налазе „Студије нарави“, које садрже највећи број романа („Слике из приватног живота“, „Слике из провинцијског живота“, „Слике из париског живота“, „Слике из политичког живота“, „Слике из војничког живота“, „Слике из сеоског живота“), потом „Филозофске студије“ са мањим бројем романа и „Аналитичке студије“.
У свим романима приказује француско друштво у чијој се позадини прати историјска хроника, те укључује историјске личности напоредо са измишљеним јунацима: Наполеона, Луја XVIII, француске маршале и министре. Романе из „Људске комедије“ не обједињује само јединство епохе и историјске перспективе, већ и јунаци чије се судбине не окончавају са завршетком једног од романа, него се појављују као главни или епизодни јунаци у низу других романа „Људске комедије“. Цикличност је основна одлика Балзакове социјалне епопеје: расплет једног романа постаће заплет другог романа. Сваки роман је истовремено самостално дело и један од фрагмената у мозаику романа.
Балзак се према читаоцима односи као свезнајући приповедач који жели да објасни и пренесе своје знање негујући важна обележја реалистичког стила: чврста фабула, детаљно осликавање ликова, психолошка анализа ликова, избегавање метафоре, избегавање ирационалног, фантастичног.
Један од основних књижевних поступака је опис места радње, физичког изгледа јунака, одеће и предмета. Сваки детаљан опис је у функцији предочавања јунакових убеђења и времена у којем живи. Балзаков реализам је аналитички: писац испитује узроке друштвених појава и социјалне типове које је створила средина – главни покретач свих човекових страсти.
Балзак је дао слику људских страсти које се рађају у богатству и сиримаштву: лакомост и среброљубље, похота, разврат, тврдичлук, сујета, лицемерје, жеља за влашћу и моћи, социјална обесправљеност и беда. Похлепа и лакомост на новац – основне су страсти које покрећу Балзакове јунаке. Балзак је тежио да покаже „типизирану индивидуалност“ и „индивидуализовани тип“, да пружи слику друштва, целог народа Француске, свих њених слојева и нарави.
„Људску комедију“ Балзак је замислио као супротност „Божанственој комедији“ Дантеа Алигијерија. Три целине „Људске комедије“ представљене су у облику пирамиде. Ту се налазе „Студије нарави“, које садрже највећи број романа („Слике из приватног живота“, „Слике из провинцијског живота“, „Слике из париског живота“, „Слике из политичког живота“, „Слике из војничког живота“, „Слике из сеоског живота“), потом „Филозофске студије“ са мањим бројем романа и „Аналитичке студије“.
У свим романима приказује француско друштво у чијој се позадини прати историјска хроника, те укључује историјске личности напоредо са измишљеним јунацима: Наполеона, Луја XVIII, француске маршале и министре. Романе из „Људске комедије“ не обједињује само јединство епохе и историјске перспективе, већ и јунаци чије се судбине не окончавају са завршетком једног од романа, него се појављују као главни или епизодни јунаци у низу других романа „Људске комедије“. Цикличност је основна одлика Балзакове социјалне епопеје: расплет једног романа постаће заплет другог романа. Сваки роман је истовремено самостално дело и један од фрагмената у мозаику романа.
Балзак се према читаоцима односи као свезнајући приповедач који жели да објасни и пренесе своје знање негујући важна обележја реалистичког стила: чврста фабула, детаљно осликавање ликова, психолошка анализа ликова, избегавање метафоре, избегавање ирационалног, фантастичног.
"Чича Горио"
Књижевна врста: социјално-психолошки.
Време дешавања радње: крај 1819. и почетак 1820. године.
Друштвена позадина:
*Период између 1814. и 1830. је доба Бурбонске рестаурације, период обнове монархије после Наполеоновог пораза. Тада се на власт вратила бурбонска краљевска династија свргнута 1792, за време Велике француске револуције (1789–1799). Племство је сувише ослабљено, али је племићка титула и даље на цени. Буржоазија је снажнија од племства зато што је богатија. Највећи део становништва живи у беди и сиромаштву, оптерећен порезима. Односе међу људима одређује новац, свуда је присутна криза морала, корумпирана је и Црква, владају нечовечност, неправда и безакоње.
Теме: 1) љубав Гориа према његовим себичним кћерима, његов пад и трагичан крај; 2) успон и улазак у високо париско друштво сиромашног провинцијског студента Ежена де Растињака.
Композиција обухвата два основна тока радње и две главне приче – Гориову и Еженову.
Слика француског друштва: - У роману Чича Горио приказана је слика париског друштва двадесетих година 19. века, које је запало у дубоку моралну и етичку кризу. То је време настајања и развијања капитализма. Основни закон друштва је новац. Свет буржоазије карактеришу привид среће и сјаја, лицемерство, оговарање, подвале, безобзирност, ласкање, док свет сиромашних, с једне стране, карактерише врлина а, са друде стране, лицемерство, грамзивост, ситне душе.
Ликови: Свако од јунака представља једну социјалну групу: Горио – боржуазију, Растињак – ситно племство, виконтеса – париску аристократију, Вотрен – преступнике и злочинце. Вотрен и виконтеса Де Бозеан разоткривају скривену патологију и изопаченост француског друштва. Главни јунак је Ежен де Растињак. Чича Горио представља тип оца чија љубав прераста у страст.
Нови књижевно-теоријски појмови:
СОЦИЈАЛНИ (ДРУШТВЕНИ) РОМАН приказује широку слику друштва у једној епохи, при чему су индивидуализовани јунаци (типови) условљени припадношћу социјалним групама. У друштвеном роману социјална питања потискују питања личног развоја јунака. Теме су сукоб богатих и сиромашних, бедних људи, унижени и понижени, социјална неправда, саучешће са несрећнима... Најзначајнији представници су Виктор Иго, Чарлс Дикенс, Фјодор Михајлович Достојевски, Оноре де Балзак, Стендал, Емил Зола.
Социјално-психолошки роман је подврста социјалног романа у којем се дочарава психологија главног јунака, односно социјални услови (образовање, друштвени положај, материјално стање, породични статус) који утичу на психолошку еволуцију главног јунака. Главни представници овог романа у 19. веку су Оноре де Балзак, Стендал, И. С. Тургењев, Л. Н. Толстој и Ф. М. Достојевски.
Време дешавања радње: крај 1819. и почетак 1820. године.
Друштвена позадина:
*Период између 1814. и 1830. је доба Бурбонске рестаурације, период обнове монархије после Наполеоновог пораза. Тада се на власт вратила бурбонска краљевска династија свргнута 1792, за време Велике француске револуције (1789–1799). Племство је сувише ослабљено, али је племићка титула и даље на цени. Буржоазија је снажнија од племства зато што је богатија. Највећи део становништва живи у беди и сиромаштву, оптерећен порезима. Односе међу људима одређује новац, свуда је присутна криза морала, корумпирана је и Црква, владају нечовечност, неправда и безакоње.
Теме: 1) љубав Гориа према његовим себичним кћерима, његов пад и трагичан крај; 2) успон и улазак у високо париско друштво сиромашног провинцијског студента Ежена де Растињака.
Композиција обухвата два основна тока радње и две главне приче – Гориову и Еженову.
Слика француског друштва: - У роману Чича Горио приказана је слика париског друштва двадесетих година 19. века, које је запало у дубоку моралну и етичку кризу. То је време настајања и развијања капитализма. Основни закон друштва је новац. Свет буржоазије карактеришу привид среће и сјаја, лицемерство, оговарање, подвале, безобзирност, ласкање, док свет сиромашних, с једне стране, карактерише врлина а, са друде стране, лицемерство, грамзивост, ситне душе.
Ликови: Свако од јунака представља једну социјалну групу: Горио – боржуазију, Растињак – ситно племство, виконтеса – париску аристократију, Вотрен – преступнике и злочинце. Вотрен и виконтеса Де Бозеан разоткривају скривену патологију и изопаченост француског друштва. Главни јунак је Ежен де Растињак. Чича Горио представља тип оца чија љубав прераста у страст.
Нови књижевно-теоријски појмови:
СОЦИЈАЛНИ (ДРУШТВЕНИ) РОМАН приказује широку слику друштва у једној епохи, при чему су индивидуализовани јунаци (типови) условљени припадношћу социјалним групама. У друштвеном роману социјална питања потискују питања личног развоја јунака. Теме су сукоб богатих и сиромашних, бедних људи, унижени и понижени, социјална неправда, саучешће са несрећнима... Најзначајнији представници су Виктор Иго, Чарлс Дикенс, Фјодор Михајлович Достојевски, Оноре де Балзак, Стендал, Емил Зола.
Социјално-психолошки роман је подврста социјалног романа у којем се дочарава психологија главног јунака, односно социјални услови (образовање, друштвени положај, материјално стање, породични статус) који утичу на психолошку еволуцију главног јунака. Главни представници овог романа у 19. веку су Оноре де Балзак, Стендал, И. С. Тургењев, Л. Н. Толстој и Ф. М. Достојевски.