Хорхе Луис Борхес (1899-1986)
Хорхе Луис Борхес (1899-1986) родио се у Буенос Ајресу. Отац му је био професор психологије на универзитету и бавио се књижевношћу, што је било од значаја за Борхесов развој и животно опредељење. Одрастао је са књигама и енциклопедијама из којих је стицао сазнања и изграђивао своју широку културу која ће доћи до изражаја у његовим песмама и причама и довести до успостављања једне нове поетике или борхесовског поимања књиге и књижевности.
Борхес је радио као професор на универзитету. Неко време био је директор библиотеке у Буенос Ајресу. Рад у библиотеци га је инспирисао да напише и неке приче везане за феномен књиге – да размишља о књизи као лавиринту и огледалу.
Борхес је сматрао да је књижевно стварање више читање него писање, а то значи да једно дело инспирише друго обликујући тако једну врсту лавиринта (књига као лавиринт). Може се рећи да су све његове књиге у ствари књиге о књигама. Ово се може објаснити тиме што је он из књига прво упознао појмове па тек онда ствари. Из тих разлога он више интелектуализује свет него што га слика на конкретан начин.
Од самог почетка Борхесово писање се ослања на лектиру. Он не жели да прави разлику између прочитаног и доживљеног и то ће бити трајно обележје његовог књижевног поступка. Уметничко дело, сматра Борхес, јесте производ, али и материјал за нова дела. Борхес одбацује сам концепт оригиналности као новине. Оригиналност није у новини тема, већ у начину обраде. Нешто потпуно ново и индивидуално не би имало одјека код читалаца; вреди само оно што је архетипско, дакле, препознатљиво.
У обликовању уметничког света писац користи већ постојеће приче и митове. Такав уметнички поступак се назива палимпсест.
Потпуна помешаност фикције и реалности једна је од битних одлика Борхесовог стваралаштва. У свему развија двосмисленост која брише разлику између стварности и привида, историје и митологије, између објективне и уметничке стварности, између лика у његовој књизи и ликова из других књига.
Циљ уметности, по Борхесу, јесте да сагледа битне односе човека и света, да се бави вечним темама као што су смрт, пролазност, смисао живота, срећа, човеков идентитет, а за њихово означавање користи препознатљиве, вечне симболе.
Борхесове приповетке су веома разноврсне по својој тематици и обухватају широк распон од реалистичке приповетке до фантастичне приче, али све оне носе печат особеног наративног поступка који се одликује пре свега изузетном економичношћу у изразу: све је испричано што је могуће краће тако да се радња одвија врло брзо, а завршетак је, по правилу, неочекиван. Неочекивани обрт на самом крају приче налазимо у многим Борхесовим приповеткама.
Приповетке које бисмо условно могли назвати реалистичким (јер сан и у њима има влику улогу), често имају за тему злочин. Такве су приповетке Чекање, Хуан Мурања и Диск.
Најчешћи мотиви у Борхесовом делу су огледало, лавиринт и сан.
По Борхесу, не само личности већ се и ситуације понављају, јер је његово схватање времена циклично. Кружном времену одговара кружни простор – а то је у Борхесовом делу лавиринт који је опсесивна тема многих његових прича и песама. Код Борхеса лавиринт је метафора за недокучивост света, за идење у круг и безгранично понављање (то може бити град, библиотека, шах). Бесконачност света као лавиринта је човекова тамница, због чега је битка у њему унапред изгубљена и због чега нам тај исти свет остаје трајно далек и стран. Живот и књига су слични: понашају се као „бесконачни систем огледала, у коме се једна илузија замењује другом, из једног сна изводи се други сан, где се у једној представи одиграва друга“.
Борхес је радио као професор на универзитету. Неко време био је директор библиотеке у Буенос Ајресу. Рад у библиотеци га је инспирисао да напише и неке приче везане за феномен књиге – да размишља о књизи као лавиринту и огледалу.
Борхес је сматрао да је књижевно стварање више читање него писање, а то значи да једно дело инспирише друго обликујући тако једну врсту лавиринта (књига као лавиринт). Може се рећи да су све његове књиге у ствари књиге о књигама. Ово се може објаснити тиме што је он из књига прво упознао појмове па тек онда ствари. Из тих разлога он више интелектуализује свет него што га слика на конкретан начин.
Од самог почетка Борхесово писање се ослања на лектиру. Он не жели да прави разлику између прочитаног и доживљеног и то ће бити трајно обележје његовог књижевног поступка. Уметничко дело, сматра Борхес, јесте производ, али и материјал за нова дела. Борхес одбацује сам концепт оригиналности као новине. Оригиналност није у новини тема, већ у начину обраде. Нешто потпуно ново и индивидуално не би имало одјека код читалаца; вреди само оно што је архетипско, дакле, препознатљиво.
У обликовању уметничког света писац користи већ постојеће приче и митове. Такав уметнички поступак се назива палимпсест.
Потпуна помешаност фикције и реалности једна је од битних одлика Борхесовог стваралаштва. У свему развија двосмисленост која брише разлику између стварности и привида, историје и митологије, између објективне и уметничке стварности, између лика у његовој књизи и ликова из других књига.
Циљ уметности, по Борхесу, јесте да сагледа битне односе човека и света, да се бави вечним темама као што су смрт, пролазност, смисао живота, срећа, човеков идентитет, а за њихово означавање користи препознатљиве, вечне симболе.
Борхесове приповетке су веома разноврсне по својој тематици и обухватају широк распон од реалистичке приповетке до фантастичне приче, али све оне носе печат особеног наративног поступка који се одликује пре свега изузетном економичношћу у изразу: све је испричано што је могуће краће тако да се радња одвија врло брзо, а завршетак је, по правилу, неочекиван. Неочекивани обрт на самом крају приче налазимо у многим Борхесовим приповеткама.
Приповетке које бисмо условно могли назвати реалистичким (јер сан и у њима има влику улогу), често имају за тему злочин. Такве су приповетке Чекање, Хуан Мурања и Диск.
Најчешћи мотиви у Борхесовом делу су огледало, лавиринт и сан.
По Борхесу, не само личности већ се и ситуације понављају, јер је његово схватање времена циклично. Кружном времену одговара кружни простор – а то је у Борхесовом делу лавиринт који је опсесивна тема многих његових прича и песама. Код Борхеса лавиринт је метафора за недокучивост света, за идење у круг и безгранично понављање (то може бити град, библиотека, шах). Бесконачност света као лавиринта је човекова тамница, због чега је битка у њему унапред изгубљена и због чега нам тај исти свет остаје трајно далек и стран. Живот и књига су слични: понашају се као „бесконачни систем огледала, у коме се једна илузија замењује другом, из једног сна изводи се други сан, где се у једној представи одиграва друга“.